Preorano dvorište umesto betona. Stara kuća se nakrivila, kao da su i zidovi godinama nosili muku i težinu života Draga J., deteta, a kasnije čoveka koji je ceo vek proveo u prizemnoj kući koja je, da ironija bude veća, bila u blizini Centra za socijalni rad u Belom Manastiru.
Drago je vreme najčešće provodio u jednoj, a kad padne mrak majka ga je vodila po ostalim prostorijama velike prizemne kuće u Belom Manastiru.
Priča je obišla ceo region, a sada možete da vidite fotografije napuštene kuće, stare verovatno više od čitavog veka. Kroz njene prozore Drago J. gledao je samo kroz rešetke. Majku je bio strah da ne pobegne, verovatno da mu se nešto ne bi dogodilo. Nosila se, kako je znala s njegovom sudbinom. Sem kuće, muku su delili decenijama.
Drago J. je rođen 1948. godine, a ponovo je počeo da postoji tek 2007. godine. Sve do marta te godine Dragu je majka Veronika skrivala od sveta. Zaključan u sobi, sa rešetkama na prozoru, Drago je proveo većinu svog života.
U kući, u Ulici Vladana Desnice, u Belom Manastiru, na broju 26, “nevidljivi čovek” proveo je 59 godina svog života.
Svi su zaboravili, ili pak nisu ni znali da Drago postoji. Meštani su noću, kada je bilo upaljeno svetlo, u kući viđali siluetu muškarca, ali nisu znali da je reč o sinu kojeg je majka, od ranog detinjstva, zatvorila u kuću, pomno ga skrivajući od sveta, piše Večernji.
Dragu nikada nije videla čak ni supruga njegovog brata, iako su prvih godina braka živeli na istom kućnom broju i delili dvorište. Drago nije izlazio iz kuće, uživao u toplini sunca, osetio vetar na licu, udisao svež vazduh.
Jedini prozor, na toj sobi tuge, gledao je na dvorište i bio je, poput zatvorskog, osiguran rešetkama, koje su bile postavljene na sve prozore kuće strave, izgrađene početkom prošlog veka.
Iz male sobe, koja je bila čitav Dragin svet, nije se moglo direktno izaći. Put, prema izlazu u dvorište, vodio je kroz kuhinju, u kojoj je spavala njegova majka. Vrata te sobe preko dana su uvek bila zaključana. Tek uvče bi bila privremeno otvorena.
Dragino ime je poslednji put u dokumentima zabeleženo 1978. godine. Tadašnja invalidska komisija u Osijeku, 7. marta konstantovala je da je, kao četvorogodišnjak, lečen na Šalati. Spominje se i otpusna lista dečje klinike Rebro, iz 1963. godine, kada je nesrećnom dečaku dijagnostifikovan teži stepen mentalne retardacije. Stručnjaci su tada naveli da ne govori, iako dobro čuje. Opisali su ga kao mirnog, plačljivog i duševno zaostalog.
Pošto je Veronika bila Mađarica, iz njihove se kuće najčešće čuo mađarski jezik. Kasnije se ispostavilo da Drago ne razume hrvatski, jer mu se čitav život majka i obraćala samo na mađarskom.
Tek nakon što je 2007, tada 59-godišnji Drago, ponovo rođen, ovaj nesrećni čovek je ponovo počeo da postoji i za sistem. Smešten je u hraniteljsku porodicu, kod Valerije Morić, u Kneževim Vinogradima.
Prilikom odabira hranitelja, jedan od osnovnih uslova bio je da nova porodica nesrećnog Draga zna mađarski, jedini jezik koji je ikada čuo i na kojem mu se majka obraćala. Hrvatski nije razumeo, a kako kaže hraniteljka, nije mogao razumeti ni čitave rečenice, nego samo reči, poput dođi i sedi.
Izvor: kurir.rs
