Danas se podsećamo davne 1981. godine i kakva su imena deca dobijala u Jugoslaviji.
Prenosimo vam tekst objavljen u časopisu Nada, davne 1981. godine:
“April 1981: Sve češće po našim ulicama, parkovima, školama, restoranima čujemo imena kao što su Žaklina, Izabel, Belinda, Tomas, Rafael, Michel, Michael – strana imena naše dece. Ko su njihovi roditelji i kakvi su ih razlozi naterali da ih tako nazovu? Najčešći odgovori su da je to sada moderno, a najnovija moda je, uz strano ime i po dva prezimena!
Majka Mileva, otac Radojko i deca kći Katrin i sin Mišel, izvinite, Michael, i naravno, svi s jednim “veoma retkim i neobičnim” prezimenom koje se završava s “ić!”
Lepo ljudi objašnjavaju da im se deca zovu Katrin i Michael, i to sa “Chae” umesto “običnog i prostog” “še”, a vi im ne verujete.
Zar do sad niste čuli za takva imena? Svakako da jeste, međutim, nekako vam sve to nije baš najjasnije. Prebirate kockice po glavi, ali nikako da ih složite.
Otkud u selu u požarevačkom kraju ovakva imena?
Evo objašnjenja: Mileva i Radojko su bili u Francuskoj na privremenom radu, tamo su izrodili decu, i red je da deca imaju francuska imena. To lepše i otmenije zvuči nego, na primer, da su im dali imena Katica i Mihajlo.
Imena s kojima se poslednjih godina sve češće susrećemo, nateraju čoveka na razmišljanje. Zašto pored tolikih lepih naših imena Jelena, Mojca, Marko, Vuk, Biljana, Stevan, Jožica, Marija… decu nazivaju Žaklinom, Valentinom, Klarom, Ulom, Hansom – Jovanović ili Petrović… Šta roditelje navodi na to?
Ovakva imena kod nas javljaju se poslednjih desetak i više godina, u stvari, od vremena masovnijeg odlaska naših ljudi na privremeni rad u inostranstvo.
Kako većina njih potiče iz sredine s nižim obrazovanjem to neke psihologe navodi na zaključak da ljudi skromnijih intelektualnih mogućnosti češće deci daju ovakva imena, misleći da će se time “popeti na stepenicu više”.
“U našoj Opštini ima puno “gastarbajtera”, koji deci daju francusko, nemačko ili neko nordijsko ime, zavisno od zemlje u kojoj rade”, rekla nam je – Negica Jančić, zamenik matičara u SO Velika Plana.
“Međutim, ima puno mladih roditelja koji žive ovde, a deci ipak daju strana imena. Nedavno sam baš u matične knjige rođenih upisala dečake koji se zovu Karlo i Ringo.”
Otac malog Ringa bio je svojevremeno strasni obožavaoc “Beatlesa”, posebno bubnjara, pa je svom sinu dao njegovo ime.
Nije redak slučaj da dete dobije ime po nekom glumcu, pevaču, sportisti, pa i političaru, ili, jednostavno, po osobi popularnoj u takozvanom “džet set” društvu.
Psiholozi to nazivaju poistovećivanje s omiljenim junakom i smatraju normalnim takve pojave. Ako neko nekog toliko voli, onda će mu posebno zadovoljstvo predstavljati da njegovo dete nosi isto ime bez obzira na to što će odudarati od prezimena i sredine u kojoj živi.
Zanimljiva je priča o jednoj 70-godišnjoj starici iz sela u okolini Smedereva.
Čitavog života trezvena i realna žena, starica se, kad je dobila praunuka, žarko zalagala da devojčici daju ime Žaklina.
Bilo je to vreme kad ime Džeklin Kenedi Onazis nije silazilo s novinskih stranica i TV ekrana. Baka je bila oduševljena ovom ženom i želela je da se i njena praunuka tako zove.
Na njenu veliku žalost, devojčica je dobila ime Olgica.
Ne manje razočaranje doživeo je i jedan mladi otac, strastveni ljubitelj auto trka i relija, kad su mu matičari objasnili da sinu ne može da da ime brazilskog vozača Fitipaldija, da je to prezime, i da to kao ime nikako ne mogu da upišu u knjigu rođenih.
Događaji i imena
Trenutne situacije i događaji u svetu i kod nas, takođe utiču na izbor imena za dete. U vreme kad je u svemir poletela prva žena astronaut, Valentina Tereškova, devojčice rođene tih dana, masovno su nazivane Valentina.
Danas su one 18-godišnje devojke. Hoće li i one svojoj deci dati ime po nekom događaju koji će obeležiti neku epohu, ne zna se.
Ljudi su u svojim postupcima zaista nepredvidivi i često vrlo originalni. Na tu pomisao navodi i događaj koji se zbio pre dve godine, kad je u poseti našoj zemlji bio Hua Kuo Feng, tadašnji lider NR Kine.
Jednom našem zemljaku, Romu, baš tih dana rodilo se 11. dete i to sin. I znate kako ga je nazvao – naravno, imenom kineskog predsednika! Kad su ga pitali za objašnjenje, logično je odgovorio:
“Hua Kuo Feng je predsednik najmnogoljudnije zemlje na svetu, a ja želim imati još dece i mislim da ću ih imati najviše u Jugoslaviji, pa zašto da se jedno od njih ne zove ovako?”
Svako ima svoju logiku.
Što sve ljudi nisu u stanju da učine da bi sebi priuštili zadovoljstvo, ili bili originalni po svaku cenu? Hoće li se detetu kasnije, kad odraste, sviđati što se tako zove, roditelje nije briga, kao što ih se ne tiče ni što okolina misli o tome.
Važno je da su po nekoj svojoj proceni, suvremeni, napredni, da su zadovoljili svoje želje!
Ako su “ludo zaljubljeni” u Španiju, detetu će dati ime Karmen, Rafael, Rodrigo, a ako čeznu za Grčkom onda će se kći sigurno nazvati Afrodita. Takva imena sve češće se čuju na ulici, u školi i obdaništu. No, najnoviji “nobles” je imati dva imena, pa i dva prezimena!
Ne dva prezimena kao u situaciji kad se žena udaje i uzima i muževljevo prezime, već se dva prezimena daju tek rođenom detetu. Doduše, to nije nikakva novina, jer su se još početkom ovog veka davala po dva imena i van naših krajeva u kojima je to bio drevni običaj.
Listajući “knjige starostavne” u beogradskoj opštini Vračar, matičar Zorica Stojković rekla nam je da je i tada bilo kombinovanja domaćeg i stranog imena, naročito kod dece rođene u inostranstvu. Tako se jedna bakica rođena 1898. godine zvala Marija Elizabet Izabel, s prezimenom koje se završava s “ić.”
Druga je također imala tri imena – Jelena Marija Ilona, pa Marija Magdalena Roza, Irma Ana, Charles Andre…
Toga ima i danas. Dečak rođen u Berlinu pre desetak godina zove se Uroš Elias, devojčica rođena u Pragu ima čak četiri imena Ema Olga Ana Marija, dok se dečak čiji je otac Jugoslaven a majka Nemica, zove Vladimir Valter Đorđe.
Međutim, i deca rođena kod nas, čiji su roditelji naši zemljaci, dobijaju po dva imena.
U jednoj bosanskoj porodici kći se zove Ana Marija, a sinovi Žan Klod i Marko Antonije. Prezime je, naravno kratko i lepo i završava se, također, s “ić.”
Aleksandar ili Alexandar?
“Gotovo svako drugo muško ime danas je Aleksandar”, rekla nam je Zorica Stojković. “Roditelji zahtevaju da se ime piše sa “x”, a ne sa “ks”. Doduše, sva strana imena upisujemo u originalu, ali Aleksandar je i naše ime, pa je normalno da ga pišemo onako kako ga izgovaramo.
Često imamo muka oko toga da ljude uverimo da su, na primer, Saša i Maja, nadimci, a ne imena. Međutim, to se kod nas udomaćilo kao ime i sada ga u matične knjige rođenih upisujemo kao ime.
Ono što je još zanimljivo, to je da se sve češće susrećemo s tim da se deci ne daju samo dva imena, već i dva prezimena – i očevo i majčino, naročito ako su brakovi mešoviti tj. ako je neko od roditelja stranac. Tako se može dogoditi da upoznamo dečaka po imenu Žan Pjer Petar Simić-Dima.
Kako će se dete zvati ne odlučuju više samo kumovi, kao što je bilo ranije, pa čak ni sami roditelji. Sve više na to utiču razne prilike i događaji u svetu, popularni junaci iz oblasti filma, muzike, sporta, zatim mesto i zemlja gde je dete rođeno.
I zato, ako se u vašem gradu bude davao pozorišni komad “Pokondirena tikva”, Jovana Sterije Popovića, nemojte propustiti priliku da ga pogledate. Aktuelan je, iako je pisan pre 100 godina. Možda ćemo tada zaključiti da se malograđanski mentalitet i pomodarstvo ne iskorenjuju ni lako, ni brzo.”
Napisala: Ljiljana Matejić (Nada, 1981.)
Izvor: stil.kurir.rs
