“Nakon višesatnog čekanja kod ORL specijaliste u KBC Zvezdara, koji u isto vreme radi i sa decom i sa odraslima, nakon šetanja iz jedne u drugu ambulantu, sa dvoje male dece u rukama i različitim dijagnozama, od kojih nijedna nije sigurna i dalje ne znam da li moj sin treba da ide na operaciju krajnika. Termin u Institutu za majku i dete je nemoguće dočekati, pa sam mu pored sve muke, novi pregled zakazala privatno, jer nema drugog načina. O torturi koju prolaze deca u ambulantnim pregledima kod specijalista, nadam se da će ovim putem čuti i ministarka zdravlja, ali i sve nadležne institucije i da će konačno nešto učiniti da se to promeni i reši“, započinje svoju priču Marina Škorić, majka troje dece.
Njen sin puni tri godine u septembru, a operacija krajnika nije preporučljiva ranije, pa nije problem da sačeka termin za operacionu salu na jesen. Ipak, pre toga detetu je neophodna tačna dijagnoza, do koje nikako ne mogu da dođu.
„U domu zdravlja dobili smo uput za KBC Zvezdara, za ORL odeljenje, jer sin često ima upale ušiju. Pedijatar je pretpostavio da mu je potrebna operacija krajnika, pa smo otišli u bolnicu kod specijaliste, ali bezuspešno“, kaže majka troje dece.
Pismo mame Marine, upućeno, kako ističe „zdravstvenoj eliti“, Ministarstvu zdravlja i svima koji odlučuju o funkcionisanju zdravstvenog sistema u Srbiji, prenosimo u celosti:
“Na nagovor izabranog lekara pedijatra, uzela sam uput i zakazala detetu termin na Klinici za ORL u KBC Zvezdara, kod dr Šaranovića za 12.05.2023. godine u 08:50. Uput je uzet 12.04., mesec dana ranije. Česte upale ušiju kod deteta bile su razlog da ga pedijatar pošalje kod ORL specijaliste. Dete ima 2,5 godine i kod lekara sam morala da nosim i bebu od 13 meseci, jer nisam znala koliko ćemo se zadržati, a beba ne može dugo bez mene.
Na Kliniku smo stigli 12. maja, ali nas je na šalteru sačekala sestra, sa obaveštenjem da doktor nije tu, te je pitala može li neko drugi da pregleda dete. Prihvatila sam jer zbog toga smo i došli. Mnogo ljudi imalo je zakazano kod istog lekara, a pojedini kažu da su čak i dan ranije pozivali da pitaju da li radi tog dana i dobili su potvrdan odgovor. Ipak, doktor tog dana nije bio na poslu.
Smestili smo se na stolicu i usledilo je čekanje. Na to smo se svi već navikli, jer mora da se čeka, pa i onda kad vam je precizno zakazan pregled, ali uvek je gužva i nedovoljno lekara i sestara u smeni.
Čekamo mi, čekaju deca, gladni su, pa žedni, nemirni su, vrte se u krug, ne mogu da sede na mestu. Sestre prolaze pored nas i prevrću očima, ali ja ne mogu decu da držim vezanu. Posle nekih sat vremena su nas prozvali. Sina je pregledao jedan mladi doktor i poslao ga na timpanometriju, koja se nalazi preko puta ambulante. Otišli smo gde nam je rečeno, ali gle čuda, ni tamo nije bilo nikoga.
U čekaonici su sedeli neki ljudi, koji su nam rekli da je sestra otišla i vratiće se za pola sata. Pomislila sam da možda žena ima pauzu, da i treba nešto da pojede, da popije, da ode do toaleta, ipak je velika gužva.
Deca su se ponovo uznemirila, viču, nervozni su, hoće napolje. Prošlo je oko 45 minuta, ali niko se nije pojavio.
Otišla sam do šaltera i pitala sestru: ‘Izvinite, gde mogu da pronađem sestru koja radi u zvučnoj sobi?‘.
Dobijam odgovor: ‘Otkud ja to znam?!’
Pitam opet: ‘A ko treba da zna?’
Ona sleže ramenima, pa se ubacuje druga sestra i kaže: “I mi vas čekamo da se vratite kod doktora na pregled”.
Zatim ova prva sestra besno izlazi iz sobe i ulazi u ordinaciju koja je tu, tik pored nas, i poziva koleginicu koja radi u zvučnoj sobi. Ona je, dakle, sve vreme bila na dva metra od nas, koji je čekamo. Ipak, lakše je reći da niko ništa ne zna. Ispostavilo se da je sestra, koja je trebalo da radi u zvučnoj sobi, imala smrtni slučaj i nije došla u smenu, pa je uskakao kako je ko stigao.
Uglavnom, odradili su sinu konačno timpanometriju i vratili smo se kod doktora. Rekao je da sin ne čuje dobro na desno uvo i da će morati na operaciju. Naglasili su mi da zakazuju tek za mart 2024. godine.
‘Zakažite nam!‘, rekla sam. Taman on puni tri godine u septembru, a mart nije toliko daleko. Naravno, meni kao majci, već se svašta vrzma po glavi na reč ‘operacija’. Ljubazni doktor objasnio je da to nije ništa strašno, ni opasno, ali da moramo da sačekamo doktorku, da ga i ona pregleda i da potvrdi. Nije mi bilo jasno šta je ovaj mladić, ako mi tek sad čekamo doktorku.
Ona je međutim otišla da skine neke konce nakon operacije, i kažu nam da dolazi za 15 minuta.
Pola sata kasnije prozivaju nas da uđemo. Sinu su tada već usta puna keksa jer je dete sve vreme bilo gladno, a nisam znala kada će nas prozvati. Kada smo ušli u ambulantu, svi prevrću očima jer on jede, a ja se izvinjavam i objašnjavam da ne mogu decu više da kontrolišem jer dugo čekamo, a oni su mali, gladni i nervozni. Pljune moj Mihajlo onaj keks meni u ruku, pa doktorka krene da ga pregleda.
‘Ko je vama rekao da on ima upale ušiju?’, pita ona.
‘Pedijatar’, odgovaram.
Prevrće očima. ‘Niste išli na ORL?’
‘Nisam, ORL nam je u Knez Danilovoj jer onaj u Borči nikad ne radi, a ja sa bebom ne mogu da skačem svaki čas do Knez Danilove’.
Opet prevrće očima.
Kaže na kraju da bi ona ipak da isprati njegovo stanje pre nego što zakaže operaciju. Složim se naravno, jer ipak je ona doktorka, a ne ja. Pišu mu neku terapiju. Pitam šta će mu terapija, jel on sad ima upalu ušiju? Kaže ona da nema, nego ima upalu trećeg krajnika. Opet prihvatim, iako dete nema ni temperaturu, ne slini, ne kašlje, ali ajde možda ja ne znam. Dobio je pet različitih lekova, kapi, masti… Uh, rekoh, pa ovo je ozbiljno kad je ovolika terapija propisana.
Kontrolu su mu zakazali za mesec dana, 12. juna, pre podne.
Na dan, 12.06., u ponedeljak, sa detetom sam otišla u zakazani termin i opet sam morala da nosim i bebu. Bili smo tamo u 8:50, kako nam je rečeno. Preko reda je ušlo njih troje, a kad smo mi došli na red, dva sata kasnije, doktorka je otišla da radi neku operaciju i niko nije znao da nam kaže kada će se vratiti, takođe niko osim nje nije radio. Sve vreme su me zato opominjali zbog dece, da ne trče, ne lupaju, ne plaču, ne viču… Može li neko zaustaviti dete od 14 meseci u kolicima da ne plače ili dete od skoro tri godine da dva sata sedi mirno?! Taj koji može, neka se javi, aplaudiram mu!
Ništa nismo uradili, a ja sam za svaki slučaj u domu zdravlja uzela i uput za Institut za majku i dete za ORL. Naravno, uput je blanko, jer termina nema. Zvala sam juče Institut da zakažem termin za pregled ili da dođemo, pa da opet čekamo. Međutim, rečeno mi je da ne mogu da zakažem, već može samo preko doma zdravlja, a ako dođemo da čekamo, neće nas primiti.
Pa sad pitam nadležne u srpskom zdravstvu: Zašto se i dalje zakazuje 5. u mesecu? Zašto termina nema nikad? Zašto deca nisu prioritet u ustanovama? Zašto KBC Zvezdara nema odvojenu ORL ambulantu za decu i za odrasle? Zašto doktorka koja radi u ambulanti ide da operiše dok je pacijenti čekaju satima, a nema zamenu?
Gde vam je empatija kada nekome kažete da dete mora na operaciju? Pa makar to bila i operacija ušiju. Zbog čega ćete konkretno dobiti povećanje plate? Radite? Ne bih rekla! Sistem ne menjate, u sistem ne zapošljavate, već ćutite i istresate se na pacijentima.
Nisam došla u bolnicu zato što mi je dosadno sa troje dece kod kuće, došla sam jer mi treba pomoć, došla sam uplašena, a izašla besna i prestravljena jer još uvek ne znam šta mi je sa detetom, ni da li mora na operaciju? Da li znate koliko košta privatni pregled kod ORL specijaliste? Pa kontrola? Pa gorivo dok dođem i dok se vratim? Zbog čega vi meni uzimate od plate za zdravstveno osiguranje kada ne mogu da dođem na red da me pregledate, ni mene, ni decu, ni babu, ni mamu…? Zašto i dalje podržavate ovakav sistem? Ako je zbog povećanja od pet odsto, onda za bolje i niste.
S’ poštovanjem
Samo jedna mama bezobrazne dece”.
Inače, mama Marina se povodom problema sa kojima se susrela u zdravstvenim ustanovama, obratila i pismeno Ministarstvu zdravlja, ali i Kliničko-bolničkom centru „Zvezdara“ i Institutu za majku i dete “Dr Vukan Čupić“, od kojih do zaključenja ovog teksta nije dobila odgovor.
Izvor: nova.rs
