Bila je to osamdeset i neka godina prošlog veka, a u kući su tekle pripreme za doček Nove godine. Mirisi se mešaju, vatra pucketa u šporetu na drva, dok se roditelji sapliću o nas pokušavajući da pripreme svečanu trpezu.
U našoj kući se uvek slavila Nova godina. Nikad se ne sećam da su roditelji išli negde, nama su uvek dolazili rođaci, stričevi, strine, ujaci, ujne, prijatelji… Tata je imao jedan ritual tog dana pred doček Nove godine: skidao je sva vrata u kući, osim ulaznih i onih od wc. Spavaće sobe, kao i dnevni boravak bile su otvorene za goste. U kasnim satima, nakon dobrog jela i još boljeg vina, kolo je vezlo čudne konce između svih tih soba. Deca su učestvovala u svemu – ravnopravno.
Sećam se jednog “specijaliteta” kojeg je moja majka spremala za svaku novogodišnju noć: PILAV.
Nekada je to bilo svečano jelo, a danas ga jedemo skoro svaki dan.
Uz taj “glavni” kuvani obrok, tata je spremao i teletinu. Sećam se da bi debele teleće šnicle dobro posolio, uvaljao u brašno, kratko zapekao na masti, a onda dodao malo vode da se dinstaju narednih sat-dva. Pred kraj bi dodao beli luk, biber, lovorov list…. Nudio ih je ponosno gostima, govoreći kako ih je sam, sa svojih deset prstiju, spremao…
To su bila neka jela koja su se rado pravila, a još radije jela za Novu godinu.
Danas je sve jednostavnije: odeš do prodavnice, mesnice, poručiš ketering i sve stiže na kućnu adresu, a domaćica može na miru da se sredi…
Međutim, nikad hrana nije bila ukusnija nego tada. Jer danas kada je sve tako dostupno…
Izvor: stil.kurir.rs
