Student generacije Poljoprivrednog fakulteta, Nemanja Popović (34), napustio je život u gradu i preselio se sa porodicom na selo.
Nakon što je završio fakultet i živeo i u Americi, Nemanja se preselio u selo Senokos (koje ima ukupno petnaestak stanovnika), a i njega supruga Miljana i deca Anja i Stefan u povremeno tamo. Ovaj mladi momak preuzeo je farmu pre par meseci, koja nije funkionisala 20 godina, a on je započeo sa obnovom.
“Dobio sam na konkursu i tada doneo definitivnu odluku. I do tada sam znao šta hoću u životu, al’ ne mogu protiv onoga što ne mogu da pobedim. Borba je bila velika, razmišljali smo sa suprugom mnogo, dobio sam decu u međuvremenu, ne mogu da kažem da nisam razmišljao da se bavim nečim drugim. Međutim ta zemlja na selu je bila ono što sam čekao”, rekao je Nemanja.
Iznajmio je zemlju na 15 godina, a štale i objekte na 3 godine. Kupovao je grla stoke, jer je želeo to još od svoje šeste godine, odrastao je na Kozarskoj farmi svoga oca, ali nije preskočio školovanje. Završio je srednju školu u Zrenjaninu, a onda upisao Poljoprivredni fakultet u Zemunu, kojeg je završio je u roku, a kada je diplomirao proglašen je i studentom generacije.
Nakon što je završio fakultet, otišao je trbuhom za kruhom, u Ameriku gde radio kao vozač teških kamiona. Sve to je činio kako bi u najkraće vreme zaradio najviše novca. Sve što je zaradio, slao je svom ocu da kupuje krupnu stoku.
“Imao sam cilj, a i želja je bila zaista jaka. Takav sam po prirodi, vredan, štedljiv, marljiv, sa nekom idejom i malo tvrdoglav kad nešto zacrtam” rekao je Nemanja.
On je za 7 godina rada i truda, uspeo da postigne sve ovo što ima danas.
“Nisam baš imao sreće, jer je to moglo možda i brže. Ali najbitnije je da se postigne cilj, jer da je sve bilo lako ne bih sada bio ovoliko srećan. Naravno da ima problema i poteškoća kao i u svakom poslu, desi se da se ponekad zapitam šta će meni sve ovo, trebalo je da uložim u nešto drugo, ali kad ipak dođem ovde, osećam se dobro”, kaže Nemanja.
“Prilagođavam se i donosim odluke u skladu sa onim šta se nudi. Da li sam imao drugi plan, možda i jesam, al’ ovde se dve skockalo u kratkom vremenskom periodu i eto tu sam”, kaže on.
“Zimi je jako loša situacija zato što je put loš, jer mora da se pređe reka. Prethodne zime sam imao situaciju da na -17 popravljam traktor i od baterijske lampe dobijem dve promrzline na obrazima, kako sam držao lampu. I upalim traktor i odem da nahranim krave. Nije to težak život, jeste malo suroviji, ali i život je takav, i ja i ne znam za bolji prolazak kroz život.
Ovo me ispunjava, osećam se slobodno, bez obzira n rad koji je veliki i naporan. Vremenom će biti manji, ali nije mi teško. Ovim poslom mogu da iskažem sve svoje kvalitete i potencijale, nisam učio mehaniku ali popravljam sve ove mašine. Radim i generalku motora, jer nema ko drugi. Najveći problem mi predstavlja što nema telefonskog signala i interneta, pa sam odsečen od sveta. A preko mi je potreban zbog porodice i posla. Ovde nikog nema, samo ja i divljač, a u selu nema ni prodavnice”, kaže ovaj mladi poljoprivrednik.
Izvor: kurir.rs
