Mara Čabrić (76) , žena ispred svog vremena, jedan je od prvih programera na našim prostorima. Učestvovala je u postavljanju informatičke osnove na teritoriji bivše Jugoslavije.
Kao programer se zaposilila 1968. godine, odmah nakon diplomiranja.
– Kada sam izabrala da studiram matematiku nisam razmišljala o svom budućem zanimanju. Ona mi je tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja bila laka i zabavna, pa je to bio moj motiv za izbor fakulteta. O kompjuterima tada nisam znala skoro ništa – započinje Mara priču za “Novosti”.
Izbor smera za programiranje i računske mašine bio je po savetu moje majke, koja je, takođe, bila odličan matematičar i veoma dobro informisana.
– Sve je bilo novo, brzo se razvijalo i menjalo, moralo je stalno da se uči. Pošto sam bila među prvima koji su se u Beogradu bavili ovim poslom, nisam imala mnogo koga da pitam za savet kada se pojavi neki problem. Svi smo bili početnici. Da bih naučila ono što treba pohađala sam mnoge kurseve i radionice u Francuskoj, Engleskoj i Americi. Kao stipendista francuske vlade bila sam na specijalizaciji na postdiplomskim studijama u Francuskoj. Posle toga sam ja mogla drugima da pomognem i da ih podučavam – kaže ova diplomirana matematičarka.
Radni vek provela je na Institutu za vodoprivredu “Jaroslav Černi”. Bavila se programiranjem u oblasti vodoprivrednog inženjerstva, najviše u oblasti hidrologije.
Ova žena pretpostavljala je da ima visok nivo inteligencije, ali je otišla na testiranje u Mensu iz radoznalosti tek u šezdesetoj godini.
– Uvek sam znala da mi mozak dobro radi, mada nisam očekivala da mi je IQ baš iznad 156. Nisam sigurna da je to stvar sa kojom se čovek rodi. U životu sam učila klasične i druge jezike, studirala matematiku, bavila se programiranjem. Sigurna sam da je to sve doprinelo da se moja inteligencija razvije do ovog stepena.
Dobar deo onoga što je tada radila, objašnjava Mara, bila je novina i u svetskim okvirima, a o tome je objavila i veliki broj radova. Programiranje danas u odnosu na period kad je ona počinjala upoređuje sa arhitekturom u vreme kada su se kuće zidale od blata ili kamena i današnju gradnju gde se čitavi gotovi delovi zgrada donose na gradilište i samo slažu jedan na drugi.
Njeni prvi programi su obrađivali osnovne korake koji su bili potrebni da se kasnije od njih izgrade složene aplikacije. Osim programiranja, bavila se i obukom za rad na računarima, pa je tako svake godine u okviru letnje škole Instituta obučavala vodoprivredne inženjere iz različitih zemalja sa svih kontinenata.
– Računari na kojima smo mi radili su bili veličine trokrilnih ormana, pravili su veliku buku i morali su da budu u klimatizovanim prostorijama. Institut je prvo koristio računar na PMF-u. A 1979. godine smo osnovali naš računski centar i kupili VAX-11/780. To je bilo najnovije što je tada postojalo. Mnogi sigurno pamte bušene kartice. Ali, nisam sigurna da se sećaju, a pogotovo da su koristili, bušenu papirnu traku koja je prethodila. Danas, recimo, nosač informacija koji nosim na visuljku za ključeve može da primi na hiljade puta više informacija nego uređaj veličine standardnog šporeta koji se tada upotrebljavao – rekla je Čabrićeva.
Najviše je koristila programski jezik “Fortran”, a koliko je tada bilo mnogo teže i neizvesnije baviti se programiranjem pokazuje činjenica da je neretko provodila po čitavu noć u računarskom centru da bi našla neku grešku u programu.
Mara ističe da je to bila neverovatna mentalna aktivnost. Prema njenim rečima, najznačajniji program koji je napisala bio je za optimalno upravljanje hidroelektranom “Đerdap”.
– Ipak, najponosnija sam na neke programe koje sam napravila za sebe, a za koje je trebalo dobro napregnuti mozak. Na primer, “Fortran” program koji simulira rekurziju i rešava igru Hanojskih kula. Ili program koji na običnom polteru crta sliku neravne površine na osnovu x-y-z koordinata. Danas imate koliko hoćete aplikacija koje će vam to uraditi ako samo kažete “klik”.
Naglašava da je bilo veoma izazovno baviti se potpuno novom oblašću. Postavljanje informatičkog temelja na našim prostorima joj je bilo zanimljivo i interesantno, a jedine poteškoće je imala kada je trebalo ubediti ljude da im to zaista treba. Iako je videla veliki potencijal u informacionim tehnologijma, nije mogla ni da sanja da će se stići do onoga što imamo danas. Mada je odavno zvanično u penziji, Mara nije prestajala da se bavi svojom profesijom.
– Otkako sam se penzionisala, više sam se posvetila držanju kurseva za korišćenje računara. Radila sam u školi računara “Vinča”, zatim dve godine na Malti u ExecuTrain-u, a potom u školi kompjutera Guidance Takođe, radila sam IT obuke u okviru raznih projekata USAID, OEBS i Svetske banke. Sve ukupno, naučila sam više hiljada ljudi da koriste računar. Naravno, i danas pratim novitete, bez toga ne može, čak i ako ne radim ništa.
Osim toga što je ostvarila blistavu profesionalnu karijeru, Mara ističe da je neko ko obožava sport, pa u osmoj deceniji života i dalje trči, skija, kliza, pliva, vozi rolere, a bavila se i tenisom.
Kako ju je veslanje u skifu oduvek privlačilo, oprobala se u njemu u šezdesetoj godini i od tada je to postala njena omiljena disciplina u kojoj je osvojila preko 50 medalja. Više od 10 godina je prvakinja Srbije u veteranskoj kategoriji, a naglašava da nema konkurenciju, jer ne postoji više niko u našoj zemlji ko se u tim godinama bavi veslanjem.
– Uživam u svim sportovima kojim se bavim. Nikada nisam bila po prirodi takmičar, mada sam se takmičila i u umetničkom klizanju i tenisu. Eto, pružila mi se prilika da naučim da veslam, pa sam to i učinila. Voda je moj element, a veslanje je divan sport. Zar je važno koliko imam godina? Važno je šta hoću i mogu. Diskriminacija starijih osoba ume da bude vrlo nepravedna – zaljučuje Mara.
Kao ćerka jugoslovenskog diplomate, imala je prilike da živi u raznim zemljama, a naučila je da govori engleski, italijanski, japanski, španski, nemački i francuski jezik. Ova svestrana gospođa kaže da se oseća kao kod kuće u Americi gde je živela kao dete, kao i u Švajcarskoj u kojoj je rođena. Međutim, dodaje da je najinteresantnija država u kojoj je živela Japan, a da najviše voli Francusku.
Sumirajući sve što je postigla u životu, Mara smatra da joj je najveći uzor bila njena majka, koja je bila veoma pametna, borbena i obrazovana žena, inače direktan potomak Čučuk Stane. A najponosnija je na to što je pored svih ostvarenih rezultata ostala dosledna sebi.
– Kada sve saberem, mislim da je moj najveći uspeh što sam ostala potpuno svoja, što mirno spavam i nikada nisam morala da lažem.
Izvor: novosti.rs
