U autobus ulazi žena ne starija od 30 godina. Iza nje je dečak sa rancem na leđima, uzrasta otprilike osam, devet godina. Po rečima koje razmenjuju zaključujem da su to majka i sin.
Na sledećoj stanici, čim se oslobodilo jedno mesto, majka je sela, ponudivši sinu da mu zadrži ranac. Dečak je ostao da stoji pored nje. Putnici posmatraju situaciju i razmenjuju zbunjene poglede. Jedna starija žena ne mogavši da se suzdrži, obrati se ženi ljutitim tonom:
„Kako se to ponašate? Vi sedite, a dete pored vas stoji. Stvarno nije u redu“, besna je bila gospođa.
Mlada žena, ne želeći da ulazi u raspravu, okrenu glavu i odsutno se zagleda kroz prozor. Međutim, još jedna gospođa osmeli se da joj se obrati sa istim pitanjem. Mlada majka više nije mogla da ćuti. Ustade sa sedišta i obrati im se sledećim rečima:
„Ko ste vi da se mešate u vaspitanje mog deteta? To je moj sin i vaspitavaću ga kako mislim da je ispravno. Danas se bunite zato što stoji u autobusu, a sutra kad vam ne bude ustupio mesto, biće krivi roditelji što ga nisu vaspitali da poštuje starije. Zato, pustite me, znam šta radim“, očitala im je lekciju mlada mama.
U autobusu je zavlada neprijatna tišina. Dete je i dalje stajalo, mama sedela, a starije gospođe su se pomakle ka izlazu, nestrpljivo čekajući da izađu na sledećoj stanici.
