Marina K. je dete iz grada, odrasla je u Beogradu. Dok je studirala zaljubila se u jednog momka sa sela. Zabavljali su se par godina, pa su se ubrzo i venčali, a Marina je Beograd zamenila selom.
Ona je još na početku shvatila da taj život nije za nju, ali je svom braku pružila šansu i dala sve od sebe da uspe. Ali nažalost, sve je bilo uzalud.
Njena ispovest je obišla sve domaće portale, a mi je prenosimo u celosti.
– Ne želim da živim na selu i kraj priče! Nije problem rad u štali i na njivi, problem je što se žena ne pita apsolutno ništa! Neću da živim po pravilima koja mi nameću svekar i svekrva – započela je svoju životnu ispovest Marina K. iz Beograda, koja je godinama živela sa bivšim mužem na selu.
Odlučila je da se razvede i “pobegne” sa sela, jer to nije mesto za nežniji pol. U mnogim srpskim selima ostali su samo muškarci. Grad je postao utočište mnogim ženama koje ne žele da “trpe torturu”.
– Smatrala sam u tom trenutku da je odluka da živimo na selu ispravna. Dovodio me je nekoliko puta kod svojih roditelja dok smo još bili u vezi, činili su se kao fini ljudi, pravi domaćini. Lepo su me prihvatili, ali na kraju se ispostavilo da nije sve onako kako sam zamišljala – rekla je Marina.
Dva dana nakon svadbe i useljenja u porodičnu kuću svog supruga, Marina je već dobila svoje radne obaveze. U početku joj je bilo interesantno sve dok joj to nije postala svakodnevica.
– Nemojte me pogrešno razumeti, radila sam ja sve i svašta iako sam gradsko dete. Ništa mi nije teško padalo! Možda nisam znala kako se muze krava, ali sam ubrzo i to naučila!
Nervirao me je ceo taj koncept življenja na selu. Moj muž se nije pitao ništa, a ja još manje. Svekar je uvek vodio glavnu reč.
– Jednom prilikom kada sam spomenula da bih želela da nađem posao kako bih malo izašla iz kuće, svekar je umalo dobio nervni slom. Krenuo je da urla na mene.
– Ne ideš ti nigde! Ima da budeš ovde i da radiš ono šta ti ja kažem! Jesi li gladna? Nisi! Jesi li žedna? Nisi! Prema tome, radićeš sve kao i do sad i nemoj da sam ti glas više čuo – rekla je Marina vidno iznervirana.
Ona je otišla uplakana u sobu, satima nije mogla da se smiri. Najteže joj je palo to što je tadašnji suprug nije podržao, reč nije progovorio! Dve godine kasnije, Marina je podnela zahtev za razvod braka.
– Jednostavno nisam više mogla da istrpim sve! Bila sam im kao sluškinja. Njegova majka je obavljala sve poslove oko stoke, a jedva je stajala na nogama.
Niko je nije poštovao, baš kao ni mene. Savetovala me je da ćutim jer sam žena i moja reč po nekom pravilu nije smela da se čuje. To me je ljutilo još više.
Pobegla sam, jednostavno nisam više mogla da podnesem da se neko tako ponaša prema meni – rekla je Marina. Kada je roditeljima saopštila da želi da se razvede, nije naišla na njihovo razumevanje.
– Porodica mog bivšeg muža je imućna, ali džabe im sve pare ovog sveta kada ne znaju da uživaju u njima. Morala sam da molim supruga za svaki dinar, a on mi je to redovno “nabijao na nos”.
Moji roditelji su bili protiv toga da se razvedem, ali ja sam bila odlučna! Pa ne žive oni sa njima nego ja! Znam najbolje kako mi je bilo sve vreme – rekla je ona.
Vratila u Beograd i već nekoliko godina živi i radi u svom rodnom gradu.
Ne bih menjala ovu slobodu ni za šta na svetu. Sama sam svoj čovek. Radim, imam svoju platu, živim skromno, ali srećno. Tek sada shvatam u kakvom sam kavezu bila. Selo mi je ostalo u lošem sećanju!
Kada neko spomene seosku idilu ja se samo se nasmejem, nisu ljudi iz grada svesni kako narod tamo živi.
– Svaka čast onome ko može, ali ja zaista nisam spremna na to da me neko svakodnevno ponižava – rekla je Marina.
Izvor: kurir.rs
