Zorana Lazarević. Milica Nikolić. Milica Mršulja. Tri imena, jedna osoba, a priča koja se čita sa knedlom u grlu. Sve je počelo zime 1994. godine, kada je jedna beba u februaru mesecu pronađena kraj kontejnera ispred muzičke škole u Gnjilanu.
Peti februar 1994. godine, u gnjilansko porodilište stiže novorođenče ostavljeno u kartonskoj kutiji u Ulici cara Lazara. U porodilištu je dobila ljubav, pažnju, posvećenost i nadimak – Nera, po grčkoj boginji hrabrosti. Taj nadimak, napravio je od Milice pravog heroja, ženu i majku za primer, danas uspešnu spisateljicu, novinarku i talentovanu glumicu.
Od Gnjilana 1994. do Leskovca 2022. godine, put je bio dug i težak. Naime, da je usvojena i da nije biološko dete porodice Nikolić, Svetlane i Ljubiše, saznala je na najsuroviji način, od vršnjaka.
“Imala sam pet godina, 1999, kada sam saznala da sam usvojena i to na ružan način, od dece na ulici. Oni su to čuli od roditelja, pa su se malo igrali rata protiv mene. Posle sam saznala da sam usvojena sa tri i po meseca i da sam rođena sam na Kosovu”, priseća se Milica.
Svetlana i Ljubiša, bračni par iz Leskovca koji nije mogao da ima dece, Milici su pružili svu ljubav i pažnju. Kada im je ispričala šta su joj drugari rekli, objasnili su joj da možda nisu njeni biološki roditelji, ali da je ona njihova ćerka.
“Sećam se, majka mi je tada to lepo objasnila i ja sam to, kako kažu, lepo prihvatila. Tad mi je mama objasnila da nije mogla da me rodi, ali da me je nosila u srcu, kao i da me je druga teta rodila. Ona nije mogla da me zadrži, a da su oni silno želeli bebu”, kaže ona.
Nakon strašnog saznanja, počelo je da je kopka ko su joj roditelji. Prvi pokušaj da sazna sve detalje, nije bio uspešan ali su kockice polako počele da se sklapaju.
“Nikad me nije zanimalo do 16. godine da saznam. Sve do 16. godine bila sam ubeđena da sam bila u domu za nezbrinutu decu u Beogradu. Kad sam ušla u pubertet, kad je krenulo prvo zaljubljivanje, druženje, razmišljala sam, šta ako slučajno na taj način upoznam nekog ko mi je brat ili sestra, da mi je rod, da sretnem majku ili oca na ulici, a da ne znam ko su? Plašilo me je sve. Tad se otvorila ta tema, pitala sam roditelje, rekla sam “volela bih da znam ko sam, šta sam, odakle sam”. Tad su mi rekli da ni oni ne znaju sve, idemo u centar za socijalni rad i pokušaćemo da saznamo. Tamo sam saznala da sam sa Kosova”, kaže Milica.
Klupko je krenulo da se odmotava. Do informacija je bilo teško doći, a i kada bi došla do novog saznanja, neki ožiljci su postajali veći.
“Do tih papira sam mnogo teško došla, sva vrata su mi bila zatvorena. Sve je bilo nekako baš sumnjivo, kasnije sam saznala da mi je otac bio uticajan čovek na Kosovu, kao i da je on sve to, navodno, zataškivao. Pokojni tata mi je rekao da sam usvojena u Gnjilanu, i da me je biološka majka napustila jer je to morala. Kad sam saznala gde, nije mi bilo svejedno. Oni su znali informaciju da sam pronađena pored neke škole, mislim da je bila muzička u pitanju, kao i da se ulica zvala Cara Lazara. Zato što je bila Ulica cara Lazara, u bolnici su mi dali ime Zorana Lazarević, pošto sam pronađena u zoru u toj Ulici cara Lazara.
Milica se pitala kako je neko mogao da ostavi dete na ulici, kakva je to osoba? Do bioloških roditelja još uvek nije uspela da dođe.
“Saznanje da sam ostavljena na ulici me je prilično prodrmalo i poremetilo. Anksioznost, napadi panike, shvatila sam da stvarno nisam bila željena. Sa roditeljima sam to nekako prevazišla. I ništa nisam našla u papirima. U papirima je pisalo, NN lice, 5. februar 1994. godine. Bilo mi je lakše, mislila sam, ko zna gde su otišli sa Kosova. To me je držalo par godina, i onda sam ponovo počela da tražim”, kaže Milica.
Jednog dana, rešila je da potragu raširi preko društvenih mreža. Na Fejsbuk grupi posvećenoj Gnjilanu, ostavila je status koji se brzo raširio. Uskoro su počela da pristižu prva saznanja.
“Imala sam 18 godina kada sam preko jedne fejsbuk grupe “Gnjilane” gde sam anonimno objavila svoju priču. Počeli su da se javljaju svi koji se sećaju tog događaja. Tražila sam po medijima i ništa nisam našla. Samo mi je jedan stariji novinar rekao da se seća informacije da su “Večernje Novosti” objavile da je neka beba pronađena. Međutim, ja to nisam našla”, kaže ona.
Opet je telefonom zvala centar za socijalni rad. U jednom razgovoru slučajno je otkrila kako je i gde je zaista pronađena. To saznanje, pomerilo joj je tlo pod nogama.
“Kad sam komunicirala sa radnicima iz centra u Gnjilanu, ništa nisu hteli da mi kažu. Ma kraju mi se javila krajnje neljubazna radnica centra, koja mi je drsko rekla “Ma, zašto ti tražiš to đubre koje te je ostavilo pored kontejnera?”. Tada sam prvi put čula za tu informaciju. Kad sam se sabrala, pitala sam je da li je to istina. Rekla mi je “Da, da, mi to znamo, bila si u kutiji ostavljena, nepokrivena, da umreš. I ti tražiš tu osobu.” Ne mogu da tvrdim da je to bilo tako, jer mi je to rečeno preko telefona, ali da jesam bila kod škole i na ulici, jeste istina”, priseća se Milica.
Uskoro je došla prvo do rođaka biološke majke, pa i razgovora sa njom. Da bi saznala ko joj je majka morala je da razgovara sa čak sedam žena koje su napustile svoju decu te godine na Kosovu. U početku, žena za koju je saznala da je njena majka, odbijala je to da prizna. A onda…
“Htela sam da je pitam zašto. To sam i u knjizi zapisala “I tikva ima korene”. Prvo, ja sam tad bila devojka, znala sam da ću jednog dana biti majka i nečija žena. Zanimalo me je da znam, da ne daj bože, naletim na nekoga ko mi je rođak. Do susreta je došlo preko ljudi, na kraju mi se javio njen brat od strica, koji mi je rekao ko je ona. Zanimljivo je da sam morala da pričam sa sedam žena, jer je 1993. na 1994. čak njih sedam napustilo svoju decu. U razgovoru sa svakom od njih pričala sam o tome kada je koja napustila svoje dete i zašto. Onda sam došla do nje, pozvala je. Znala sam da ima porodicu, sve i nisam želela da joj kvarim tu idilu. Prvo nije htela da prizna, pa je onda rekla da je to neka njena rođaka, i na kraju je ipak priznala sve, došla je u Leksovac. Zagrlila me je, počela je da plače… Ne mogu da kažem da sam bila ravnodušna u tom trenutku”, priznaje Milica.
Na pitanje “Zašto” dobila je odgovor da je morala to da učini jer nije imala podršku partnera koji je bio oženjen, ali ni svojih najbližih.
“Nije bila maloletna, ali mi je rekla da je to morala da uradi zbog biološkog oca. On je bio oženjen, bio je na funkciji tada na Kosovu, a da ona nije imala podršku svojih roditelja. Prosto je, kako je rekla, morala to da uradi. Trenutno živi u jednom gradu u Srbiji. Nisam sigurna da njen današnji muž i deca znaju šta je uradila”.
Sve što je prošla u životu do danas, učinilo je Milicu pravim herojem, svu svoju tugu i strahove pretočila je u reči. Kroz svoje romane, ispoljila je dar za pisanje, koji nije prošao nezapaženo. Ono što je istakla kao “glavnog krivca” za to, bila je upravo njena životna priča.
“U filmu “Toma” ima jedna rečenica “Srećni ljudi ne pišu pesme”. Stojim iza toga, neko ko je zaista ispunjen i srećan, ne može tako lako da napiše nijednu srećnu rečenicu. Ta potreba za pisanjem je nastala iz tuge, iz emotivne praznine. Dve knjige sam napisala do sada, i od kako sam postala majka, od kako sam ispunjena ljubavlju, ne mogu da spojim dve rečenice”, kaže Milica.
Kada je postala majka, i prvi put uzela sina u naručje shvatila je šta je njena biološka majka ustvari učinila. Tada je odlučila da prekine svaki kontakt sa njom.
“Više ne želim da se čujem i viđam sa njom. Kad sam je pozvala prvi put, rekla mi je “Ako hoćeš, možeš da me udariš, možeš da me pljuneš, možeš da mi radiš šta hoćeš”. Onda sam joj rekla “Neću ništa. Ti si me rodila, hvala ti. Da me nisi rodila, ne bih bila ovde gde jesam”. Međutim, kada sam rodila sina 18. septembra prošle godine, kada sam ga uzela u ruke, tada sam shvatila koliko je lošu stvar ona učinila, da je time što me je ostavila na ulici htela da ubije ono što je rodila. Tog trenutka sam spoznala da ne mogu da joj oprostim i da zaboravim dok je živa. Nisam joj to rekla”; kaže Milica.
Danas je novinarka, glumica i spisateljica koja iza sebe ima nekoliko knjiga. Uspešna je u inat svemu što ju je snašlo u životu.
Izvor: espreso.co.rs
