Milena je verovala da će slediti “obrazac”, da će i sama roditi dvojicu sinova i ćerku. Ipak, za nju je postojao je nešto drugačiji plan. Najpre je rodila Vuka (7). Ubrzo je ostala u drugom stanju i rodila drugog sina – Aleksu (6). Kada je treći put ostala trudna, na svet je došao – Pavle (5). Četvrtog puta rodila je Dimitrija, koji još uvek nije napunio dve godine. Petu trudnoću do kraja je nosila ne znajući kog je pola beba koju očekuje. Pet minuta iza ponoći 2. marta ove godine rodila se Iskra.
– Imali smo preveliku želju da to bude devojčica, ali sam mislila da od toga nema ništa. Trenutak kad sam se porodila, tu je babica, tu je sestra, tu je ginekolog… Svi gledaju u mene: ‘Milena, jesi li dobro?’ Ja bukvalno skačem sa onog kreveta i vičem: ‘Devojčica je, ljudi!’ Bila sam presrećna, ne mogu da opišem taj osećaj – kaže Milena dodajući da ovde “podvlači crtu”, te da više neće rađati.
Priča mame petoro dece, od kojih je poslednje rodila pre samo 20 dana, posebna je i zbog njenih nežnih godina. Milena Erić Pantelić iz Gornjeg Milanovca, u tom kraju znana i kao unuka preminulog pesnika Dobrice Erića, u novembru puni 26 godina. Tata Igor je takođe mlad, sa nepunih 30 godina. Porodicu su zasnovali vrlo mladi, a ona se spontano širila do ostvarenja jednog malog roditeljskog cilja – dobiti devojčicu.
– Desilo se, ja još nisam bila završila četvrtu godinu srednje. Išla sam na maturu 4. juna, a Vuk se rodio 9. Sve sam završila, pa otišla da se porodim – govori sa vedrinom, smejući se zvonko i od srca: – U društvu su svi bili srećni i uzbuđeni. Roditelji su bili uz nas, nisam komentare mnogo ni slušala. Što se tiče profesora, razredna mi je mnogo izlazila u susret. Ona je svaki dan pričala da ne dolazim, predlagala da mi pošalje materijale da radim od kuće. Međutim, ja sam išla i na pripreme. Kad sam rekla da ću da idem na maturu, ona se zgranula.
Pet dana kasnije rodiće se prvo dete Pantelića, objašnjava reakciju razrednog starešine. U maju te godine, Igor i Milena su se venčali. A danas su sticajem okolnosti u dve države.
– Tata radi preko, otišao je u inostranstvo pre mesec dana. Dolazio je samo sad kad se Iskra rodila na par dana – kaže dodajući da se bavi građevinom: – Radi sve živo, i struju i vodu i gips-ploče, svašta…
Ima pomoć i njegovih i svojih roditelja. Spominje jetrvu i braću. Ipak, kaže da najviše vremena provodi sama sa decom. Ne samo da se ne žali, već ih hvali. Kaže da sa svojom četvoricom sinova pravi dogovor, da u danu ima raspored od buđenja do odlaska na spavanje i da sve stiže da obavi.
– Oni su generalno mnogo dobra deca. Slušaju, ja se sa njima tako dogovaram. Naš dan počinje u pola sedam, sedam i od tad smo non-stop isplanirani. Evo, sad njih četvorica crtaju za stolom. Beba spava u kolicima. Ja tu već postavljam za ručak, posle Vuk ide u predškolsko. Idemo i na folklor – kaže dodajući da nema tog kućnog posla koji je ostao nedovršen: – Meni niko ne veruje, ja stvarno stižem sve. Ne znam kako, ali stižem. Sve mi je ispeglano i usisano i sređeno.
Kaže i da joj nije teško namiriti različite potrebe svoje dece, izgovarajući magične reči.
– Prvo, od malena su naučili da jedu sve. Šta god da skuvam i stavim na sto, to se jede. Tu ne postoji: ‘Ja ne volim, ja neću i to je bljak’. Ako se dogovorimo da ćemo gledati neki crtani, dogovorimo se i gledamo, nekom se ispuni želja danas, nekom sutra. Ja imam pomoć, ali sam najviše sa njima. Slušaju me i nemam problem – objašnjava Milena.
U septembru će u porodici biti i jedan školarac, Vuk. Aleksa će poći u predškolsko.
– Ja sam u predškolskom kao majka i sad najaktivnija. Kod nas se zna da on ima domaći, vežbanje, slova i brojeve. Radim sa njima, crtamo, pišemo, učimo, pravimo čestitke, baš smo kreativni. Najviše vole da budu napolju. Imamo i soni. Najstarijeg na primer to interesuje – kaže nam o odnosu prema obavezama i zadovoljstvima, te da sa dedama i ujacima idu i u lov i ribolov.
Školovanje Milena nije nastavila posle srednje tehničke škole i zasad nema planove da se posveti tome. Volela bi da položi vožnju. To bi joj, kaže, mnogo olakšalo organizaciju.
Odrastanje u Donjoj Crnući uz dedu Dobricu spominje sa setom.
– To je bilo divno. To je bio čovek koji je voleo svako dete na ovoj planeti. Bio je bogat sa osmoro unučadi i šestoro praunučadi. Evo 29. marta je tri godine kako je preminuo i ne možemo da shvatimo da ga više nema – kaže ističući da svoju decu već uči njegovim stihovima.
Izvor: telegraf.rs
