Otkada je tada trinaestogodišnji učenik sedmog razreda OŠ “Vladislav Ribnikar” na Vračaru u Beogradu 3. maja lišio života devet đaka te škole i čuvara, a njih petoro ranio, svi se pitaju na koji način će on biti kažnjen, budući da je u vreme izvršenja teškog zločina imao 13 godina i krivično nije odgovoran.
Ovaj dečak je baš juče napunio 14 godina, a rođendan je dočekao na jednoj psihijatrijskoj klinici u Beogradu, gde se nalazi skoro tri meseca, u strogoj izolaciji, okružen lekarima i policajcima. Dečak ubica je sam u sobi, nema kontakt sa spoljnim svetom, a s njim jedino komuniciraju lekari, koji imaju zadatak da utvrde da li pati od neke duševne bolesti, poremećaja ili ima neke druge psihičke smetnje ili probleme koji ga čine opasnim po okolinu.
To što dečaku ubici ne može da se sudi i to što on ne može da ide u zatvor uznemirava javnost. Dečak je svoj zločin planirao, a 3. maj je izabrao da svoj monstruozni plan sprovede u delo upravo jer je bio svestan činjenice da neće odgovarati pred zakonom – kaže izvor i objašnjava:
“Međutim, to što on neće ići u klasičan zatvor ne znači da će biti slobodan. Naime, vrlo je realno da će ovaj dečak dugo, dugo, postoji mogućnost i do kraja svog života, ostati u ustanovi zatvorenog tipa, odnosno na psihijatriji”, ocenjuje izvor Kurira.
I dok se njegovi majka i otac trude da i nadležnima i javnosti predstave svoj porodični život kao normalan i bez problema, te pokušavaju da skinu svu odgovornost i krivicu sa sebe, otvorila su se mnoga pitanja i sumnje u njihovu nevinost. Pismo oca jedne ubijene devojčice Dragana Kobiljskog otvorilo je brojna pitanja.
Tako se uočilo najmanje šest propusta roditelja dečaka ubice:
“Dete s potpunim odsustvom empatije izlagano od strane roditelja sadržaju neprimerenom njegovom emocionalnom razvoju i obučavano u streljani; detetu oružje dostupno u kući; oglušenje roditelja na savete o potrebnoj psihološkoj podršci; zataškavanje slučaja deteta koje je zapravo trebalo da se leči; promena odeljenja i smene bez ijednog pisanog traga o tome; plasiranje neistina o vršnjačkom nasilju i viktimizacija zločinca.
Ovaj učenik OŠ “Vladislav Ribnikar” je trenutno na psihijatrijskoj klinici uz saglasnost majke. Majka može tu saglasnost da povuče, ali to ne bi nikako značilo automatsko puštanje ubice na slobodu. U slučaju da majka povuče saglasnost, o daljoj sudbini i zadržavanju dečaka morali bi da se izjasne stručnjaci, komisija veštaka psihijatara i psihologa. Posle njihovog nalaza i mišljenja o njegovom psihičkom stanju i mogućnosti da shvati šta je učinio, konačnu odluku o tome da li može da bude pušten, što je malo verovatno, dao bi sudija – objašnjava proceduru naš sagovornik:
Znači, konačnu reč o tome da li dečak ubica može da se pusti, uslovno rečeno na ulicu, daje sud! Imajući u vidu težinu krivičnog dela, njegove posledice, način izvršenja, hladnokrvnost počinioca i druge okolnosti, gotovo je nemoguće da će se on ikada naći van zidina psihijatrijske ustanove.
Da je dečak ubica imao određene probleme, navedeno je i u otvorenim pismima roditelja žrtava masakra. Jedna majka je svoje bolno pismo počela rečima “roditeljima nelečenog dečaka”.
Nakon masakra u OŠ “Vladislav Ribnikar” Ministarstvo zdravlja predložilo je određena rešenja za dopunu Zakona o zaštiti lica s mentalnim smetnjama. Ubuduće, deca mlađa od 14 godina koja počine zločin trebalo da budu smeštena u posebnim odeljenjima psihijatrijskih ustanova sa obezbeđenjem, a tu mogu biti i bez saglasnosti roditelja ili staratelja, s kojima može biti zabranjen i svaki kontakt. Ministarka zdravlja prof. dr Danica Grujučić rekla je da se dečak iz “Ribnikara” još nalazi na psihijatrijskoj opservaciji i da će taj proces trajati dugo.
“Ne može se za nedelju, dve doći do toga na osnovu čega se desila tragedija. Ako psihijatrijski konzilijum odluči da je ta osoba opasna po druge i po sebe, neće biti potrebna saglasnost roditelja ili staratelja za smeštanje u psihijatrijsku ustanovu. Zbog velike odgovornosti potrebno je da to bude konzilijarna odluka i da se saglasi više lekara”, objasnila je dr Grujičić na okruglom stolu tokom javne rasprave.
“Mi više u ovozemaljsku pravdu ne verujemo, ali se trudimo da nastavimo da verujemo u ljudskost i u istinu. Sećate se da su nam deca išla zajedno na jezički kamp u Francusku. Bilo im je prelepo, ali im je istovremeno bilo čudno zašto jedno dete svih sedam dana spava sklupčano na fotelji, umesto u krevetu, iako mu je na raspolaganju cela dvokrevetna soba?! Da li znate da je tom detetu bila neophodna pomoć i vas roditelja i stručnih lica? Misli koje će nas doživotno moriti su: “Zašto mu niste pomogli?!” Zašto ste ga obučavali u streljani i kod njega razvijali i gajili tako jezive veštine pucanja i ubijanja, dok smo mi našu decu vodili na časove umetnosti i sporta?!”, napisala je ubrzo nakon zločina Nina Kobiljski, majka ubijene devojčice Eme.
Izvor: espreso.co.rs
