Svi smo čuli da je Švajcarska uređena zemlja iz snova, ali postavlja se pitanje da li taj sistem odgovara baš svima? U daljem tekstu saznajte šta se dešava kada se izbrišu osnovne ljudske želje i sve se podredi strogim pravilima.
O životu u Švajcarskoj najbolje govori kolumna Tamare Milaković, koju vam prenosimo u celosti:
“Sada smo u Bazelu i troje nas je. Naš mali treći član došao je na svet pre nekoliko mjeseci i to u najluksuznijoj bolnici na svijetu. Troškove pregleda za vreme trudnoće, porođaja i tokom boravka u bolnici u Švajcarskoj pokriva zdravstveno osiguranje.
Osiguranje najmanje mesečno iznosi 200 franaka, a što je mesečna premija viša, to vam je godišnja franšiza preko koje vam se sve refundira niža.
Sa velikim trudovima došla sam u porodilište, u prostranu i osvjetljenu prostoriju sa malim bazenom, velikim krevetom, pilates loptama, šupljim stolicama kao i svim pomagalima za porođaj, koje je savremena medicina mogla da smisli. Nekoliko meseci pre porodđaja, pošalju vam kući upitnik o tome kako biste želeli da se porodite – da napune i bazen ako se odlučite za porođaj u vodi.
Kad sve prođe, preljubazne babice, koje su non stop uz vas i vašeg supruga, smeštaju vas na još veći i udobniji krevet na kojem vas odguraju u vašu sobu.
A soba je kao iz hotela sa pet zvezdica, toliko je čista i uredna, da nemam komentar. Kako sam se odlučila za manju kliniku, u sobi sam skoro sve vrijeme bila sama. Kupatilo je takođe sređeno, sa pet peškira, tuš kabinom, anatomskom šoljom…
Sestre i babice su toliko ljubazne da vas pomalo i nerviraju. Dolaze na pola sata da vas pitaju da li vam nešto treba, šta bi ste sutra za doručak, ručak, večeru, pa onda presvlače bebu, nose je na preglede, pa vas opet pitaju treba li vam bilo šta i to tako traje četiri dana.
U jednom trenutku je u sobu došla i duhovna savetnica, zatim profesionalni fotograf. Zaista nestvarno. Razmišljam o svim onim majkama koje su se porodile po balkansikm bolnicama, gde morate i svoje ćebe da nosite sa sobom. Ovde u Bazelu sa sobom ponesete samo svoju četkicu za zube, a verujem da biste, i da je zaboravite, dobili drugu.
Izlazim iz bolnice presrećna i pomišljam kako je divno što sam svoju kćerkicu rodila u ovako kinderfreundlich zemlji.
Sunčan je i prolećni dan. Suprug i ja smo našli stan u Alšvilu, naselju koje je tri kilometra udaljeno od centra Bazela. Mirno je i lepo uređeno naselje, uglavnom sa privatnim kućama, ali ima i niskih zgrada koji su okruženi zelenilom. Ispred naše zgrade nema nikakvih klupa ili mesta gde mogu da sednem i odmorim. Na nekih dvesta metara dalje, na jednom malom parkingu komšije su stavile klupu i sto. Tu u hladu sam znala ponekad da pročitam novine dok Ivana spava. Sve do jednom!
Dok smo tako u miru i tišini, kakva postoji samo u ovoj zemlji, čitala, prišao mi je čovek, koji je verovatno stanar te zgrade i počinje da viče kako sedim na privatnom posedu i kako to nije javni park i kako ja nisam jedina koja zloupotrebljava njihovu klupu…
Šokirana i skoro rasplakana otišla sam prema svojoj zgradi. Nakon tog događaja isključivo sedim ispred svoje zgrade na jednoj betonskoj stepenici.
I tako šetajući očinjem da primećujem znakove koji vas obaveštavaju gde ne smete proći ili još gore, zadržati se.
Nigde dotad nisam videla znak na kojem je precrtan čovek!
Sličan, a možda još neprijatniji događaj zapravo se desio pre nekoliko dana. Moja sada već 19-mjesečna kćerkica obožava da posmatra decu iz osnovne škole u komšiluku, kad se rastrče po igralištu na velikom odmoru.
U pitanju su deca od pet-šest godina koja su njoj veoma zanimljiva. Trudile smo se da naiđemo na igralište baš u vreme velikog odmora, sve do jednom!
Pre neki dan prišao nam je nastavnik te škole i pokušavao da mi objasni kako je već dobio nekoliko dojava da žena sa kćerkicom redovno dolazi na igralište za vreme velikog odmora tražeći nove kontakte!
I još kaže kako je dečije igralište za vreme nastave, rezervisano isključivo za učenike škole i da se mi, ako želimo, možemo tu igrati samo u popodnevnim časovima.
I tako, sedeći na svojoj betonskoj stepenici, razmišljam da li je ovo stvarno zemlja u kojoj želim da moje dete raste.
Čak mi i onaj Ric u kojem sam se porodila, sa svim onim sestrama koje su dosadne, sad izgleda tako površno i nebitno. Setim se i Andrića koji kaže da se nesretno detinjstvo leči celi vek.
Izvor: stil.kurir.rs
