Kao srednjoškolac u Čačku je prodavao kokice. Jovan Stević nije verovao da postoji more, živeo je u svom svetu gde je tačno samo ono u šta se lično uveri – TV ekran ni u šta nije mogao da ga ubedi, pa ni morski talasi na njemu. Ali verovao je u jedan beskonačan svet matematike, obožavao i obožava brojeve, računske operacije, dok šeta zamišljen, njegova glava bila je računar koji je rešavao neverovatne operacije.
Za Jovana smo prvi put čuli 2016. godine. Tada je bio srednjoškolac, o kom je pričala cela zemlja. Prvo je naučio da broji, a tek onda da govori, ume napamet da izvadi koren 1. Selio se 21 put, bio je izopšten iz društva. Koliki je koren od milion? Ima li vaš digitron dovoljno cifara za to? Jovan je to iz glave uspevao da “izvuče”. Znate li kog dana ste rođeni u nedelji? Recite Jovanu datum rođenja i znaćete da li je to bio ponedeljak, utorak, sreda…
A u glavi su mu, nažalost, bili i dugovi, izvršitelji, kirije, njegova glava računala je dugove, iz godine u godinu menjao je stanove.
Talenat se isplatio, ali korak po korak. Želja mu se ispunila, dobio je stipendiju i mesto u domu. I majci je bilo lakše. Više nisu bili na rubu egzistencije.
Jovan sada završava treću godinu Ekonomskog fakulteta. Zašto ekonomija, a ne matematika? Želeo je da bude baš revizor, a sada se dvoumi između ovog poziva i aktuarstva.
– Dobio sam plaćenu praksu u Ministarstvu finanstija. To je praksa koju je država obezbedila najboljim studentima završnih godina fakulteta. Preko leta nameravam da probam da konkurišem za još jednu praksu – priča nam Jovan.
A prakse i stipendija koje je dobio za njega su značile kraj muka koje je imao kao srednjoškolac. On je skroman. Kaže, nema na šta da se žali, u studentskom domu ima smeštaj, hranu i prostor za učenje, a to mu je najbitnije. Na fakultetu je stekao prijatelje, a uprkos svom talentu nije prestao da se trudi i uči. Prosek mu je 9,72.
– Moj život krenuo je da se menja maja 2016. godine. Pre moje pojave u medijima, sada svi znaju tu priču, živeli smo u nemaštini, nismo imali ni za kiriju, a kamoli za hleb i osnovne stvari, poput odeće. Ponovo smo imali problem od 2017. do 2019. godine, ali to je sada manje izraženo, jer sam ja dobio stipendiju. Finansijski sam se odvojio od majke – priča Jovan.
Majka se bori, bolest je sputava, samo za lekove treba joj 10.000 dinara mesečno. Posao koji po ugovoru radi jeste lični pratilac osoba sa smetnjama u razvoju i nada se da će uspeti da dobije invalidsku penziju.
Nikada nije klonuo, a sdašnji život neuporediv je sa siromaštvom koje ga je tištilo.
– Ja sam samo verovao u sebe, verovao sam da će moje sposobnosti da se isplate, vidim rezultate, nastojaću da ostan tako – priča Jovan.
Matematika mu nije bila od krucijalne važnosti tokom dosadašnjih studija, ali logika jeste.
– Razvio sam sposobnosti koje su pomagale u učenju, logičko povezivanje koje sam koristio da bih teoriju povezivao sa praksom – priča Jovan.
Još kada smo pre 2 godine razgovarali s Jovanom, on se čudio nekim svojim kolegama koji čekaju oktobar da polože ispite.
– Iskreno malo me je iznenadilo što je mnogo studenata ostavilo i više od polovine ispita za jesen, ja sam naučen da su mi obaveze na prvom mestu, a i ne bih ni došao u Beograd da nije fakulteta. Ali zato niti je bilo nekih izlazaka, niti sam gledao serije (to mnogi studenti pominju) niti sam imao mnogo aktivnosti van. Moram priznati da mi je ovaj život prilično monoton ali verujem da će se sve to isplatiti. Od početka sam znao da ću morati svaki dan da radim i da se trudim i držao sam se toga – pričao nam je pre dve godine Jovan, a sada je potvrdio da se njegov trud isplatio.
Izvor: telegraf.rs
