Dragan Popović iz užičkog Lunovog sela, iako je pre tri decenije prizgubio vid, on se nije predao, već njegove spretne ruke, kao i radoznalost, čine čuda, te on svakodnevno pomera granice u poslovima koje obavlja i sebe smatra jednim veoma srećnim čovekom.
Ukoliko imate volju možete bukvalno sve, najbolji je pokazatelj Dragan koji je slep, a nastavnik je muzičkog u penziji, sam seče drva, okopava, kosi, frezira, popravlja uređaje po kući, voli da recituje, piše i peva.
– Sve što je bilo pokvareno u kući, ja sam sam popravio, ništa neispravno ne držim ni dana. Popravlja sve, bojlere, šporete, veš mašine, stavljam sanitarije u kupatilu, ni jednu mi nije postavio neki drugi majstor – kaže Dragan.
Oduvek je vičan svakom poslu i nikada nije čekao nekog drugog da uradi nešto umesto njega.
– Na svaki posao udaram noktima, zubima, cevanicama, grudima, čelom, za mene nema nijedne prepreke, ne sme biti zastajanja, mora se napred.
On je posvećen pesmi, sa istom ljubavlju kojim radi svakodnevne poslove, pa sa svojim prijateljem Ilijom Markovićem nastupa često na manifestacijama, pevajući srpske izvorne pesme.
– Dragan je ekspert za muziku kao što je ekspert za sve radove koje obavlja u svom domaćinstvu. Mi zajedno često nastupamao, muzika je važan deo njegovog života, pa se od harmonike retko i teško odvaja”, kaže Ilija.
Dragan koristi moderne tehnologije, čita i piše uz pomoć laptopa, ide u korak sa vremenom.
– Dešava mi se često da zaspim sa laptopom, kad se probudim on mi stoji na stomaku, ja onda nastavim gde sam i stao. Član sam biblioteka za slepe i slabovide i najviše volim klasičnu književnost. Pročitao sam hiljade knjiga, a volim mnogo toga i da zapišem, pa je kao rezultat svega toga to da sam izdao pet knjiga poezije i proze – rekao je on.
On je veoma aktivan i u sportu, pa je sa jako oštećenim vidom bio i padobranac, a nakon što je potpuno izgubio vid osvojio je i srebrnu medalju na atletskom sportskom nadmetanju u disciplini bacanja diska. On kaže da je sve ovo postigao zahvaljujući svojoj najvećoj ljubavi, njegovoj Slavici koju iz milošte zove “lastavica”. Ona je njegova najveća inspiracija, tiha čežnja iz mladosti, sa kojom su mu se putevi opet ukrstili pre dve decenije.
– Moja lastavica, moja dva oka, ona je nezaobilazna u svakom poslu, u svakom mom koraku pola je njeno. Kad putujem negde poslom, sa velikim nestrpljenjem čekam povratak kući. Sve u meni treperi kad skrenemo ka Užicu, jer znam da me ona čeka, sa istom ljubavlju, ja sam veoma srećan čovek, to je u stvari sreća – kaže Dragan.
Slavica ove njegove reči potvrđuje i još kaže da je on neumoran i da je teško pratiti njegov tempo: “Kad odmara, zbog mene to radi, jer ja nemam toliko snage kao on. Naš život jeste bajka, lepo priča, pažljiv je i mislim da me iskreno voli”.
Svima koji se bore sa nekim hendikepom, Dragan poručuje da ne smeju da se predaju nikada, jer sreća je možda iza ćoška, a ako ne krenu do tog mesta, nikad je neće pronaći. On kao prosvetni radnik u penziji moli roditelje da svoju decu koja imaju neki invaliditet, da im daju podršku i da ih spremaju za život bez prepreka.
Izvor: blic.rs
