Dr Ranka Radulović, koja je imala seansu sa đacima u OŠ “Vladislav Ribnikar”, oglasila se nakon što je otac jedne od stradalih devojčica, Slobodan Negić, naveo da je doktorka sprovela “mračnu psihoterapijsku seansu” sa decom, puštala im narodnu muziku i navodila ih da “treba da se povežu sa duhovima i dušama svojih ubijenih drugara i drugarica”
Radulović tvrdi da je u OŠ “Vladislav Ribnikar” hitno poslata u petak 5. maja sa svog radnog mesta na Klinici za psihijatriju UKCS u Palmotićevoj, po nalogu direktora, a po zahtevu Ministarstva zdravlja, zajedno sa grupom iskusnih kolega, kako bi pružili prvu psihijatrijsku pomoć deci, roditeljima i nastavnicima.
“Dobila sam konkretan zadatak da u 13 časova budem prisutna na nastavničkom veću. Tom prilikom sam odgovarala na stručna pitanja zaposlenih, od kojih su neki imali potrebu da govore o svojim osećanjima. Tada je dogovoreno da nakon sastanka nastavničkog veća, napravim grupu sa zaposlenim koji imaju potrebu da dodatno razgovaraju sa mnom. U 15 časova na hodniku vidim grupu zaposlenih i dece koji se drže jedni za druge i glasno plaču, a u stanju velike potresenosti. Učenici su došli u školu po svoje stvari, prvi put nakon masovnog ubistva”, započinje dr Radulović i dodaje:
“Pošto su bili u vidno uzbuđenom stanju i rasplakani, a ispred škole je bila gomila ljudi i novinara, pomislila sam da postoji mogućnost da ih slikaju i da budu zloupotrebljeni od strane medija. Iz potrebe da ih zaštitim, pozvala sam ih da ne stoje na hodniku, nego da dođu na planiranu grupu sa prisutnim nastavnicima, što su svi prihvatili. Njihove roditelje nisam videla u blizini. Na početku grupnog sastanka saznajem da je to deo učenika 7-2, ali je bilo i učenika i iz drugih razreda. Na grupi su od nastavnog osoblja učestvovali psiholog škole, nastavnik geografije, razredna 7-2 i opserver, mlađa koleginica sa Klinike za psihijatriju, koja je bila đak te škole. Cilj sastanka je bio da se učenici i nastavnici smire”, objašnjava dr Radulović.
Doktorka dalje navodi da su “učesnici imali potrebu da rekonstruišu događaj i međusobno podele osećanja”.
“Učenici koji su imali osećanje krivice “preživelih” su to verbalizovali i dobili su moju i grupnu podršku. Tokom sastanka sa učenicima i nastavnicima je pomenuta zajednička pesma sa ekskurzije, narodnog žanra, a u vezi sa sećenjem na pokojnog učenika A. Č., koji je tu pesmu tokom ekskurzije pevao, zajedno sa njima. Pošto nisam znala tu pesmu, tražila sam da mi je puste sa svog telefona. Kao psihijatar i profesionalni muzikoterapeut, sam procenila da će za grupu biti korisno, ako učenici grupe ponovo čuju omiljenu pesmu, vezanu za srećno sećanje na mrtvog prijatelja i đaka, da će to doprineti koheziji grupe, pomoći proces žalovanja, kao i da će smireniji izaći iz škole”, pojašnjava ona i dodaje:
“Grupa je uspešno završena jer su svi učesnici pokazivali normalne reakcije žalovanja, koje su se razlikovale u stepenu ispoljavanja. Posle grupe sam, istog dana, prema dogovoru napravljenom za vreme nastavničkog veća, nastavila da pomažem grupi u kojoj su bili nastavnici, predstavnici Ministarstva prosvete i predsednik Saveta roditelja. Sve što sam uradila za školu Vladislav Ribnikar, ljude povezane sa njom i za struku, pacijente i građanstvo tokom 32 godine radnog staža je bilo u najboljoj nameri i stručno utemeljeno”, zaključuje dr Ranka Radulović.
Izvor: kurir.rs
