U vremenu kad se čini da je svet surov, priča Tamare Morović (42) iz Priboja, koja je nesebično i bez dvoumljenja donirala deo jetre Dušku Kuškovskom, koji je bolovao od autoimune bolesti – primarnog sklerozirajućeg holongitisa – poziva na razmišljanje o ljudskosti.
Iako samohrana majka, ova hrabra i humana žena, pripadnica “Kobri”- elitne jedinice koja ima posebno mesto u Vojsci Srbije (VS), nije razmišljala ni sekunde u želji da spase život svom kolegi i dokaže da se najveće priče o požrtvovanju i junaštvu ne odigravaju se samo na bojištima, već i u svakodnevnom životu.
“Dušan je profesionalnu karijeru u VS, prekinuo nakon što mu je 2017. dijagnostikovana teška bolest. Morao je da se odrekne posla instruktora u Centru za obuku podoficira u Pančevu i ode u prevremenu penziju. Dugo je tražio donora. Intervencija je trebalo da bude izvedena u jednoj bečkoj klinici, a novac je obezbedio vojni fond zdravstva. Rečeno mu je da dođe sa donorom. Govorio je da je mislio da će teže naći novac za Austriju nego donora, a ispostavilo se drugačije”, započinje Tamara.
Nakon izvesnog vremena, upitala ga je šta je uradio, a kada je čula da još uvek nije našao donora, sinula joj je ideja.
“Očekivala sam da će mi reći da se vratio sa operacije. Kad mi je rekao da još traži donora, srce mi se steglo. Pomislila sam na njegove ćerkice Veru i Anu, da treba da rastu uz oca, kroz glavu mi je prošlo da smo ista krvna grupa, i – prelomila sam. Svesno sam ušla u rizik. Hrabrost je duboko ukorenjen impuls odgovornosti prema ljudima oko nas”, kaže Tamara za “Novosti”.
Priprema za transplantaciju bila je puna izazova, ali i jake povezanosti između dva ljudska bića koja su sticajem okolnosti delila više od vojničke uniforme. Procedura je bila isprepletena složenim nitima medicinske birokratije. Sve se odvijalo sporije nego što su očekivali.
“Prijavila sam se na VMA. Počele su dugotrajne fizičke provere, analize kompatibilnosti naših organa, išla sam na razne komisije. Dugo je trajao proces odobrenja zahteva za intervencijom u Austriji, a svaki trenutak za Dušana je bio dragocen. Na kraju su nas odbili zbog sumnje na razvoj mogućih komplikacija i etičke komisije koja je ustanovila da ukoliko donor i pacijent nisu u rodbinskoj ili emotivnoj vezi, što nismo, neće biti prihvaćeni za transplantaciju. Dušan je izgubio nadu, upao u depresiju. U očajanju, odlučio je da potraži pomoć u Turskoj. Ubrzo je stigao pozitivan odgovor iz bolnice. Prihvatili su operaciju, uz upozorenje da imam dva a ne jedan žučni kanal ali da to oni mogu da spoje. Dušan je bio presrećan kada je čuo da idemo”, priča ova žena neverovatne hrabrosti.
“Sećam se osećaja pobede kad smo se probudili iz anestezije. Obe operacije su bile komplikovane. Moja je trebalo da traje četiri, a završena je posle osam sati. Dušana su operisali duže, jer je bolest oštetila i druge organe. I pored neizdrživih bolova oboma nam je bilo puno srce. Verovali smo da smo uspeli”, kaže Tamara, čiji snažan pogled svedoči o dubokom ubeđenju o snazi ljudske izdržljivosti.
Atmosfera u sobi u kojoj su ležali bila je puna čežnje za životom i borbom sa sopstvenim telom.
“Noći su izgledale kao beskrajni okeani bola. Neumoljiv bol, stvarao je nevidljiv zid oko nas. Nismo imali snage za duge razgovore. Svaki naš uzdah i jauk postajali su dijalog. Delili smo tišinu, bol i nadu – priča Tamara kroz suze koje su pokazale težinu neizgovorenih reči koje su tih dana lebdele u vazduhu.
Tamara se vratila za Beograd nakon mesec dana. Očekivala je da će i Dušan doći brzo, jer je operacija uspela. Nažalost, sudbina je imala druge planove. Uprkos svim naporima i predanosti, on je preminuo.
“Dogodile su se neočekivane komplikacije, nezavisno od uspeha transplantacije. Dušanu su počeli da otkazuju organi. Jedan po jedan. Poslednja je stala jetra”, kaže Tamara za “Novosti”.
Ipak, gubitak prijatelja nije kraj ove priče, već početak novog poglavlja. Dušanova porodica postala je i njena, a Tamarin hrabri čin most koji ih spaja.
“Dušanovi najbliži me prisvajaju kao najrođeniju, a i ja njih. Njegova supruga mi često govori da sam im podarila najlepšu godinu u životu. Svaki dan im je bio poklon, otkako sam im vratila nadu. Makar smo pokušali da zajedno dotaknemo cilj. Nije mala stvar kad ti neko u najtežoj situaciji ponudi ruku i iskreno obeća da će dati sve od sebe. Bar sam ih usrećila godinu dana. Bar sam im vratila nadu. Samo mi je žao što Dušana nema, on bi najbolje razumeo šta mi se desilo”, zaključuje Tamara.
Izvor: novosti.rs
