Jedna naša građanka Srbije, tačnije iz Beograda, po imenu Aleksandra želela je da ispriča jedan događaj koji joj se desio dok se vozila tramvajem broj 9.
Pored Aleksandre ušao je jedan starac koji je nosio torbe sa sobom, a ono što je tada saznala o njemu, promenilo ju je zauvek.
“Vozila sam po ovoj vrućini devetkom, kada je tramvaj stao kod Slavije, ušao je jedan dekica sitan, pogrbljen, sitan, visok najviše 1,30. Vukao je jedan veliki kofer sa sobom, torbu i jednu ručnu torbicu, a iza njega je čovek sa naočarama koji je visok skoro dva metara, koji čeka da se deka popne sa svim tim teretom da bi i on ušao.
Dok smo se vozili nisam mogla da trgnem pogled s njega, spavalo se tom deki, glava mu je padala, bio je zedan i umoran, videlo se. Prošla sam moju stanicu, čekala sam njegovu. Tramvaj se zaustavio kod 4. aprila. Uzela sam mu kofere i rekla mu da ću ga ispratiti, ide do Trošarine. Pitala sam ga kako je mislio da ide sam sa koferima, a on je rekao: “Pa eto, polako..”.
On me je pitao za ime, kako bi se u crkvi pomolio za mene. Rekao je da se zove Života, rođen je 1933. i radi kako bi zaradio malo za hleb u crkvi Svete Bogorodice u Zemunu. Čistio je okolo i sklanjao sveće. Od države ima pomoć 3.000 dinara mesečno, a živi u jednoj sobici u Ripnju. Ovaj deka Života putuje da bi zaradio nešto para i dobio milost u pekari pored, od Ripnja sve do Zemuna. Ako ga i vi sretnete nekad, pomozite mu s koferom i dajte mu nešto malo para za hleb. Ima dosta ljudi kao Života u Beogradu, nemojte okretati glavu.. ”, napisala je u svom statusu Aleksandra.
Izvor: novipocetak.com
