“Kad pomislim na ono što se desilo narodu u Siriji, suze mi krenu. Došao sam da uplatim 5.000 dinara pomoći tim nesrećnim ljudima. Odvojio sam toliko od svoje penzije. Ako mogu ja, može svako. Njima svaka pomoć znači. Muka je to što je zadesilo taj narod.”
Ovako priča Momčilo Marinković (83), penzioner iz Beograda kog smo juče tokom dana zatekli ispred Ambasade Sirije, gde ljudi odnose novčanu pomoć za narod koji je pretrpeo velike gubitke u zemljotresu. Deka Momčila smo zatekli kad je dolazio. Polako je koračao ulicom Serdar Jola.
Ušao je unutra, upitao gde da uplati novac. Dao je novac, dobio potvrdu o uplati. Strpao ju je u džep, ne mareći za nju. Njemu je bitno da je dao, da je pomogao. Sa suzama u očima je kratko popričao sa nama.
– Svake večeri i u vestima preko dana gledam šta se dešava napaćenim ljudima, osetio sam potrebu da nekako pomognem. Posebno je teško ljudima iz Sirije, teže je jer imaju i sankcije… Ostali su ljudi bez kuća, porodica. Tuga – reče deka Momčilo drhtavim glasom.
I dok je odlazio, ljudi su dolazili. Nedelja popodne, zubato sunce. Ne odmaraju humani Srbi, hoće da pomognu. Ne haju za zimu. Prošlo ih je 10-15 za vreme koliko je naša ekipa bila ispred ambasade.
Iako je građanima Sirije moguće samo uplatiti novac, i to ambasadi u Beogradu gde se dobija i pisana potvrda o uplati, ljudi i tamo odnose pomoć. Pavle Davidović i Jelena Bunjak unosili su kese u ambasadu, a iz njih su virile plišane mede, kozmetika.
– Pratili smo vesti i videli da kakvu je golgotu prošao taj narod. Osetili smo potrebu da doniramo nešto, koliko možemo, obzirom na to da retko ko pomaže Siriji. Upakovali smo garderobu, odeću, sredstva za higijenu, sve što smo smatrali da im je neophodno u ovom trenutku.
Izvor: kurir.rs
