Praznik Svetog Georgija obeležava se u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i jedna je od najčešćih slava pravoslavnih Srba. Svetitelj se rodio u kući bogatih roditelja u Кapadokiji. Кad mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu, gde je dečak odrastao. Već u 20. godini dospeo je do čina tribuna u službi cara Dioklecijana.
U to vreme, car je započeo veliki progon hrišćana, a mladi Đorđe je stao pred cara i hrabro rekao da je i on hrišćanin. Time je započelo njegovo stradanje za veru. Tamnica, okovi, rane po celom telu nisu pokolebali mladića.
On se neprestano molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao na veliko divljenje naroda. Кada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog pokojnika mnogi su primili veru Hristovu, a među njima je bila i careva žena Aleksandra.
Car je najzad odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt sečenjem glave. Carica je izdahnula na stratištu pre pogubljenja, a Sveti Đorđe posečen je 303. godine.
Sveti Georgije se na ikonama predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega, stoji jedna žena u gospodskom odelu (verovatno carica Aleksandra). Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je “proždirala” brojne nevine hrišćane.
Sveti Georgije ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac “neznaboštvu”.
Pod pobedom koju je Sveti Georgije odneo nad aždajom verovatno se misli na zaustavljanje progona hrišćana koji je sprovodio car Кonstantin.
Uoči Đurđevdana neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore, kapije. Ovo se radi da bi godina i dom bili berićetni. Takođe se pletu venčići od cveća i prave se krstovi od leskovog pruća.
Obavezno je jutranje umivanje vodom u kojoj je cveće i lekovito bilje, da bi ukućani bili zdravi, a danas ne valja spavati, “da ne bi bolela glava”, a ako je neko spavao “onda na Markovdan da spava na tom istom mestu” .
Aleksandar Praščević, sveštenik i paroh Stare Karaburme u Beogradu objasnio je za “zena.rs” kako se u okolnostima kada je proglašen dan žalosti slavi krsna slava.
“Krsnu slavu uvek treba da slavimo ali u nekim slučajevima za Krsnu slavu ne treba da se veselimo. U tom pogledu treba praviti razliku između verskog obreda, koji podrazumeva molitvu za članove porodice i osvećenje slavskog kolača, i narodnog običaja veseliti se, koji je karakterističan za slavski svečani ručak i susret sa rodbinom i prijateljima”, objasnio je sveštenik.
Izvor: zena.blic.rs
