U zemlji u kojoj je prosečna penzija često manja od cene prosečnog servisa automobila, a stariji građani više podsećaju na senke nego na poštovane članove zajednice, odvija se sledeća scena: Zorica J., baka od 71 godinu, odlazi u menjačnicu kako bi uplatila 8.000 dinara. Ne za luksuz, ne za odmor u inostranstvu, već za nešto osnovno. Za život. Za nekoga do koga joj je stalo.
Umesto rutinske usluge, doživljava nešto što više liči na javno poniženje nego na savremenu transakciju. U menjačnici “Fana” u Maloj Krsni dočekuje je M.M., mladić čije ponašanje deluje kao da mu je neko umesto bontona ponudio “paket agresije i neodgovornosti”. Zorica, po sopstvenim rečima, godinama vrši uplatu istim postupkom – pokaže poruku na telefonu, zaposleni unese podatke i novac ode na pravu adresu. Ovoga puta – ne.
Suma od 8.000 dinara, za penzionera često razlika između svetla u stanu i lekova na recept, greškom završava na pogrešnom računu – kod mobilnog operatera. Zašto se to dogodilo, ne zna ni Bog, ni operater, ni M.M. Jasno je samo jedno: niko ne želi da preuzme odgovornost.
Zorica se, uznemirena, vraća da traži objašnjenje. Umesto razumevanja – dočekuje je odbacivanje i opravdanje koje više liči na ispriku sistema nego pojedinca:
“Šta vi očekujete od mene? Nije to moja stvar. Jeste greška, ali vi ste morali da donesete uplatnicu. To što sam ja godinama kucao bez nje, bila je to moja dobra volja”, rekao je M.M., kao da dobra volja podrazumeva i pravo na pogreške koje drugi plaćaju.
“Ja razumem da je možda trebalo da odnesem uplatnicu, što bih ja svakako uradila, samo da mi je rekao. Ipak, on je, kao i uvek, uzeo telefon, i počeo da kuca”, ispričala je Zorica J.
U trenutku kad bi čovek pomislio da situacija ne može biti gora, usledio je potpuni kolaps – uvrede, psovke i ponižavanje koje su zgrozile prisutne:
“Babo jedna”, “Senilna si”, “Koliko si glupa”, bile su reči koje je uputio mladić koji joj može biti unuk, bez imalo poštovanja. Zorica je, potresena i posramljena, stajala pred ljudima koji su u neverici okretali glavu ili šapatom komentarisali: “Je l’ ovo moguće?”
Nažalost – jeste. Dobrodošli u Srbiju, gde pojedini šalterski radnici ne obavljaju samo novčane transakcije, već mere i godine korisnika, kako bi procenili koliko daleko mogu ići u ponižavanju. Gde je “starija osoba” često samo etiketa za “osobu bez prava na grešku”. Gde je empatija luksuz, a ne osnovna ljudska osobina.
“Bolje da se zemlja otvorila i da me je progutala. Osećala sam se poniženo i jadno”, rekla nam je Zorica.
Na kraju, novac joj jeste vraćen. Ali uz visoku cenu – emotivni stres, poniženje i surovu poruku: ako si star, sam i uporan da zadržiš samostalnost, moraš biti spreman da je platiš – ne samo u dinarima, već u dostojanstvu.
Pogrešna uplata se može ispraviti. Ali ono što se ne briše tako lako jeste manjak poštovanja, bahatost i odsustvo odgovornosti koje ova priča ogoljava. Jer takvo ponašanje, izgleda, odavno je postalo prihvatljivo – a kazne za njega, nema.
Izvor: telegraf.rs
