Gubitak voljene osobe najteži je trenutak u životu čoveka i taman kada polako postajemo svesni da neka osoba sa kojom smo bili bliski više nije među nama i kada od bola i tuge zanemimo, kako to običaji prilikom sahranjivanja nalažu, dođe momenat da progovorimo i oprostimo se od voljenih kako najbolje znamo i umemo.
Svedoci smo da govori na sahranama mogu da budu šaljivi i puni anegdota iz života pokojnika, pa se kroz jecaje okupljenih prolomi i smeh, baš kako bi osoba koju smo izgubili i želela da bude. Čak i kada je reč o ovakvim situacijama, pisanje ovakvih tekstova nije nimalo lako.
To najbolje zna Mošo Novković (66) koji je u svom okruženju postao poznat po svom neobičnom, reklo bi se hobiju, u kojem mu se pre godinu dana pridružila i ćerka Sara Novković Tepšić (29).
Iako bi mnogi njihovo zanimanje za pisanje oproštajnih poruka za ljude koje često nisu lično ni poznavali mogli da okarakterišu morbidnim ili čudnim, Mošo i Sara ističu da je njihova uloga zapravo da pruže utehu ožalošćenima i da zajedno sa njima pronađu prave reči u teškim trenucima.
U njihovom Kljajićevu kod Sombora oproštajni govori nisu praksa novijeg datuma, već tradicija koja se na sahranama podrazumeva.
“Kljajićevo je bilo naseljeno podunavskim Švabama do 1944. godine. 1945. godine “vozom bez voznog reda” ovde dolaze ljudi sa područja Korduna, Like, Banije i Žumberka. Bili su to učesnici Narodnooslobodilačkog rata sa porodicama za koje je “religija bila opijum”, pa je umesto sveštenika i opela, na sahranama čitan oproštajni govor. I danas se posle opela, a pre kretanja povorke, takođe, čita govor”, kaže Mošo za “Blic”.
Otuda potiče podrška porodice i meštana, kada se pre desetak godina ohrabrio da napiše prvi oproštajni govor.
“Pošto sam u Mesnoj zajednici Kljajićevo obavljao funkciju poslovođe groblja od 2005. do 2015. godine, na molbu porodice pokojnika počeo sam da pišem i čitam pogrebne govore i do sada ih napisao nekoliko stotina. Nas angažuju pokojnikovi najbliži srodnici. Zadatak je da kroz razgovor i beleške prikupimo što više podataka o životu preminule osobe. Ti podaci nam služe kao osnova za sastavljanje govora, koji kad napišemo, pre sahrane pročitamo rodbini i uvažimo svaku njihovu primedbu, ukoliko je ima”, objašnjavao nam je Mošo.
Novković je potvrdio da, uprkos tome što je reč o tekstu koji ponekad, ako je to želja porodice pokojnika, sadrži samo nekoliko redova, uopšte nije reč o lakom poslu.
“Nije lako napisati takav tekst jer je na nama velika odgovornost, faktički pišemo iz ugla člana porodice iako preminulu osobu često lično ne poznajemo. Da bi se napisao govor potrebno je nekoliko sati. Jednim delom reč je o univerzalnom obrascu zbog osnovnih podataka ali mi se trudimo da prikupimo što više podataka o samom životu pokojnika, kao što su njegove osobine i interesovanja”, priznaje Novković.
Dok Mošo već ima veliko iskustvo i sigurne reči da ublaži bol ožalošćenih i pomogne im da se oproste od pokojnika na najbolji način, ćerka Sara mu se u tom poslu pridružila pre godinu dana, pa sada pored poezije zajedno sa ocem sastavlja oproštajne govore.
“To je došlo nekako spontano, godinama sam gledala tatu kako piše, i sama pišem poeziju u kojoj često spominjem gubitak voljenih osoba i samo sam jedan dan rekla tati da hoću i ja da probam da napišem govor i tako smo počeli da radimo zajedno”, objašnjava Sara.
Bilo je i neobičnih zahteva, kada, na primer, pokojnik za života napiše govor sam sebi i onda njegova porodica pozove Mošu da ga pročita prilikom sahranjivanja. Međutim, Sara i posle godinu dana bavljenja ovim poslom još uvek nije pročitala ni jedan govor na sahrani, tvrdi da je emotivna.
“Ja sam po prirodi emotivna, pa se trudim da tako i pišem. Važno mi je da saznam sve o pokojniku kako bi što emotivnije mogla da dočaram te reči. U poslednje vreme ja uglavnom pišem, dok tata čita, ali samo kada mu to traže srodnici pokojnika. Mi, svakako, imamo tu uslugu u opticaju i to se dešava kada je sahrana u okolini Sombora jer za njega su već svi čuli”, rekla je Sara.
Kao svoju najtežu situaciju, navela je pisanje govora za sahranu njenog druga.
“Prošle godine sam pisala oproštajno pismo za mog najboljem druga koji je iznenada preminuo. Bilo mi je strašno jer sam ga kroz taj govor skroz doživela”, ispričala je Sara.
Ako ste možda pomislili da retko ko angažuje strance za ovakve govore, Sara nas je odmah razuverila – zahtevi stižu i iz udaljenijih gradova, ali i inostranstva.
“Postoji i interesovanje za to da mi napišemo govor i pošaljemo putem i-mejla i onda ga neko drugi pročita. Javljali su nam se i iz inostranstva, tako da ćemo ponuditi i takvu vrstu usluge”, kaže Sara.
Ovo, za mnoge od nas, neobično zanimanje zapravo je ustaljena praksa u inostranstvu, naročoto u Sjedinjenim Američkim Državama u kojima cveta onlajn tržište na kojem kreativni i talentovani ljudi nude svoje usluge, pa se tako na njemu mogu naći i oproštajni govori, koje je moguće kupiti u svega par klikova i to za nekoliko dolara i pročitati na sahrani člana porodice. Sara je nedavno izjavila da su u svoju ponudu ubacili i govor za pomen, koji je postao vrlo popularan.
Cene govora se kreću od 2.500 dinara, a to zavisi od odsta segmenata, jer ako je prethodno obavljen razgovor trajao dva sata, cena se povećava. Međutim, ako je razgovor bio kraći gde su ljudi podelili neke osnovne podatke o pokojniku, onda je cena niža. No, sveukupno, ni jedan govor nije koštao više od 5.000 dinara.
“Trudimo se da idemo u korak sa vremenom i da osluškujemo želje i potrebe ljudi. Uteha nam je neophodna, u kojem god dobu se nalazili”, zaključili su Novkovići.
Izvor: espreso.co.rs
