Jadranka Janković ostala je bez nasledstva kada se u ime brata, kako kaže jer ju je emotivno ucenio, odrekla imovine svojih pokojnih roditelja.
“Ništa se nije promenilo, osim što mi dolaze informacije ko je sve saznao za priču. ‘Jao, ova žena mi je nešto poznata’, govore ljudi. Onda se sete odakle. Ali nemam kontakt sa bratom. Verovatno je video”, započinje Jadranka:
“Moja majka je brinula o svojim roditeljima do smrti i nije uzela iz te kuće ni kašiku, ali je zato ujak alkoholičar sve nasledio. Njegova porodica iz straha da sestre ne zatraže deo nasledstva i dan-danas nisu u dobrim odnosima sa tetkama. Ja sam mome bratu sve poklonila, čak me odveo kod notara i diktirali su mi šta da izjavim da sve moje dobije. Moj sin je hteo posle da kupi u tom istom selu plac, da sebi napravi vikendicu, a brat se prepao da će tražiti od njega i prekine svaki kontakt sa nama”, kaže ona.
“Ista situacija se desila i kod moje mame, žalosno da je tako. Jedina je pravda što se ništa u grob se ne može poneti”, ređali su se komentari čitalaca.
U novom razgovoru Jadranka ističe pojedinosti koje je prethodno propustila da kaže. Svi u porodici, navodi, znaju priču koju je sada podelila javno, ali su se većinom suzdržali od reakcija. Ona i ne insistira da ih čuje.
“Mnogi pitaju šta ti to treba. Ja sam se baš zamislila, zašto mi je to potrebno. Mislim da je dobro za druge”, otkrila je motiv, sama misleći kako je to najbitnija stavka koja je izostala.
“Da to nisam rekla, stvarno bih imala grč u stomaku do kraja života. Postojim. Nisam se samo rodila, udala se i otišla, da više ne pripadam toj porodici – vraća se na čas u kom se suprotstavila bratu.
Kada su ostali bez majke, Jadranka se nadala da će ona i starija sestra dobiti deo nasledstva. Smatrala je da treba da dobije sprat jedne stare, nedovršene kuće, koja je mogla biti podeljena na dve sestre.
Danas se oba sprata te kuće izdaju, a Jadranka živi u Beogradu kao podstanar. Ali, te 2019. godine, ni 40 dana od smrti majke, odlučila je da zatraži svoj deo. Izašla je s posla, prekrstila se, što joj, kako je rekla, nije svojstveno, pa pozvala brata, koji se šokirao njenom odlukom. Iste večeri pale su teške reči u telefonskom razgovoru. Rekao joj je da će izgubiti brata, je ranije rekla, zatraži li svoj deo.
“Hajde da prekinemo priču. Ostavljam ti sve, ali računaj da više nemaš sestru” – uzvratila je. Tako je i bilo. Od maja te godine, kada se odrekla nasledstva, nije u kontaktu s bratom, s kojim je prethodno bila u odličnim odnosima.
“Reći da će da me se odrekne ako nešto uzmem, to je za mene bio kraj”, kaže Jadranka. Ističe da od toga što je javno istupila nema ništa sem nade da će svojim primerom stati na kraj podrazumevanom povlačenju ženske dece iz nasledstva. To podrazumevano požrtvovanje, rekla je prethodno, razlog je iz kog se njen brat i našao u čudu. To je izgledalo kao uskraćivanje poštovanja, što joj je u porukama i saopštio. Nije bilo prostora za njene potrebe niti emocije, samo za hod utabanom stazom – da se sestra odrekne u korist brata.
“Ja majku ni roditelje ni za šta ne krivim. Tako su naučeni. Ona je ostala siroče sa šest meseci, nije ni znala šta je majka. Ali je dobila četvrtinu imanja ravnopravno sa trojicom polubraće. To je deda tražio, da obavezno uzme svoj deo. Najmlađi ujak, mnogo mlađi od nje, insistirao je na tome. Čak dva starija brata pet godina nisu razgovarala sa njim, zato što je insistirao da ona dobije četvrtinu. Ona neće, neće, ali on je insistirao: ‘Dovoljno je da se ne pojaviš’, govorio joj je. To je paradoks – da je ona još ranije dobila svoje, a da moj brat smatra da ja danas nemam nikakva prava”, vraća se u prošlost i na uspomene, koje su joj zapravo ostale u nasleđe.
Prethodno je rekla da je nakon očeve smrti iz 2006. godine, bila u prilici da popriča sa majkom. Majka joj je rekla da nisu razmišljali o tome da imanje podele ćerkama, te da je osetila da se kasnije pokajala, ali da nije htela da povuče potez. U amanet im je ostavila da se posle njene smrti sporazumeju, ali to se nije dogodilo.
“Ja od toga ništa nemam, sem što možda može da se čuje za problem, ne da se ja čujem. Nadam se da će ovo da pokrene, u stvari, vidim da je već pokrenulo promene u načinu razmišljanja. Anketa kaže da je u pitanju 84 odsto, a mnogo veći broj ljudi ne zna ovo o socijalnoj pomoći, o razlikama između ‘ne prihvatam se’ i ‘odričem se’, kaže ona.
Anketa je pokazala da čak 84 odsto žena ne zna da odreći se imanja u nečiju korist zapravo povlači niz posledica. Prva je trajno izgubiti pravo na nasledstvo, i u ime svojih potomaka. Dalje, osoba koja je mogla sebi da priušti odricanje od nasledstva u očima zakonodavca dovoljno je bogata da može da brine o sebi, zbog čega gubi i pravo na socijalnu pomoć. Jadranka ističe da je nedavno saznala da to znači i gubitak prava na besplatnu pravnu pomoć, što je posebno tragično za žene koje su žrtve nasilja. Ne samo da nemaju gde da odu, nego nemaju ni kome da se obrate. Čula je da problema može biti i pri kupovini nekretnine, što zbog podizanja kredita, što zbog drugih pojedinosti.
“Ovo nije nikakva osveta bratu. On je moj brat. Mi nismo u kontaktu, ali ja njega niti mrzim niti mu želim nešto loše. Možda i on razmisli da li su mu sin i ćerka podjednako bitni”, kaže vraćajući se na ono što je prošlog puta propušteno. Iz ove priče izašla je bez imanja, bez brata, ali sa nadom da pokrenula promenu: podstakla žensko da se zauzme za sebe i navela muško da razmisli o prednosti koju uživa na osnovu toga što je muškog roda.
“Bitno mi je da imam punu podršku sinova”, zaključuje Jadranka.
Izvor: alo.rs
