Samo za jednu tanku nit, oporavak nastavnice istorije T.S. (52), pomerio se nabolje nakon šest meseci od tragedije u OŠ “Vladislav Ribnikar”, 3. maja, kada su je pogodila tri od 57 metaka koje je ispalio K. K. (14).
U Klinici za rehablitaciju u Sokobanjskoj, gde je od juna, zaključili su da su da nervi leve noge, ipak, možda, mogu da se regenerišu. Još uvek je rano proceniti da li će ona moći da se oslanja na tu nogu, ali skoro pa definitivno je da ekstremitet neće biti bez ikakve funkcije.
To su Novostima potvrdili članovi njene porodice, koji zajedno s njom sve ovo vreme preživljavaju traumu, male pomake nabolje i velike psihičke lomove.
Tatjanine kolege, sadašnji i bivši učenici, pokrenuli su peticiju sa zahtevom da ona dobije nacionalnu penziju, koju je do sada potpisalo 8.000 lica.
Pored saosećanja, razlog za to je što oni koji su sa njom u kontaktu, vide da joj je najveći problem upravo ta neizvesnost – šta će biti?
Da li će se, koliko i kada oporaviti, kakva joj je budućnost, da li će više ikad moći makar i samo da prođe pored škole u kojoj je ubijeno devetoro njenih đaka i čuvar? To su pitanja na koja Tatjana nema odgovor, a jedino što je izvesno, kako kažu članovi porodice, jeste da ona više u prosvetu neće moći da se vrati. Za to, kažu, nije sposobna.
“Pored nade da će uspeti da povrati levu nogu, ima šanse da joj se na proleće radi i operacija kuka”, kaže jedan od članova porodice, a sledeće godine, s jeseni, lekari bi mogli da joj ponovo operišu i desnu ruku, gde joj je umesto dela kosti ugrađena šipka.
Nastavnicu istorije u “Ribnikaru” dečak ubica koji je tada imao 13 godina, ranio je u levu šaku, desnu potkolenicu i u stomak, a taj metak joj je oštetio desni kuk. Oštećenje nerava leve noge je posledica prostrelnog ranjavanja u stomak. Ona je u UKC Srbije triput operisana: prvi dan po prijemu imala je operaciju stomaka, posle desne potkolenice i leve šake. Spasavali su joj život, pa je kuk koji se rasprsnuo od metka kojim je pogođena u stomak, ostavljen “da se rešava” kasnije, kad se ona stabilizuje. Tako je osuđena na krevet i kolica.
“Nadamo se, jer se u fizičkom oporavku naziru mali pomaci, ali ne možemo da očekujemo da će do sledeće Nove godine, 2025. to biti sve u redu. Neće. Ne znamo ni kada će moći da izađe iz Sokobanjske, da eventualno ode u neku banju. Svakodnevno je obilazimo. Još je pod terapijom koju za psihičko stanje prima otkako se dogodila tragedija, ali recimo da je sada koliko-toliko stabilno, iako nam se čini da bi, kada bi samo neko zalupio vrata, i u takvom stanju odskočila do plafona. Ova borba je sad drugačija od one kad su joj lekari spasavali život, a mi strepeli posle svakog njenog udaha, da li će uopšte uslediti novi, ali nije lakša”, ispričao je njen suprug.
Tatjanin suprug i dvoje dece sve ovo vreme žive kao u agoniji. U bolnici je posećuju kolege, učenici i to su posebno dirljivi trenuci, svedoči član porodice.
“Nedavno se čula sa dečakom koji se od posledica ranjavanja u “Ribnikaru” leči u Čikagu, i to je za nju bio bukvalno emotivni potres. Priča ona ponekad o tragediji, onoliko koliko se seća. To su bile samo sekunde i svi smo uvereni da ona to još nije do kraja rasvetlila”, ispričao je Tatjanin član porodice.
Izvor: kurir.rs
