Slobodan Negić o traumi Sofijinog odlaska: “Ni sam ne znam kako sam preživeo” – Nisam bio besan, to nije ni u Sofijinoj, ni u mojoj prirodi

|

Do šestomesečnog pomena žrtvama masakra u Ribnikaru ostalo je još nekoliko dana. O ličnom iskustvu preživljavanja traume tragičnog gubitka deteta juče je na konferenciji „Bezbednost i odgovornost 2023“ govorio Slobodan Negić, otac Sofije Negić, koji je pored ostalog izjavio da je rešio da se bori jer ne bi bilo fer da sada, kada je Sofija na nekom drugom mestu odakle se neće vratiti, on ne pomogne nekim drugim ljudima.

Slobodan Negić, otac Sofije Negić, prvi put u javnosti pojavio se 18 dana posle tragedije. Kako je juče ispričao na panelu, imao je veliku potrebu da se tada oglasi i to bez nekog konkretnog plana, više intuitivno. Nema čoveka koji se tada nije zapitao odakle mu snaga. Ali, to je pitanje koje je zdravorazumski postaviti i danas. Zahvalivši se Igoru Juriću na prilici da govori na panelu, kao i svim ljudima dobre volje na podršci, Slobodan Negić je ponovo svojom snagom, iskrenošću i verom u ljude uprkos svemu, učinio da zanemimo, pa i da se postidimo i duboko zamislimo:

“To što sam ovde je dokaz da sam bolje, odlučio sam da se borim i da nađem neki cilj u svemu ovome. Ne bih da pametujem o tome šta bi bilo najbolje rešenje kada izgubite dete, jer to niko ne zna. Do tog 3. maja meni je najveći životni problem bio diskus hernija i operacija kičme koju sam imao. Za mene je to bilo nezamislivo, teško i strašno, uz mnogo bola, verovatno i blagu depresiju zbog tih okolnosti. Sreća u nesreći je bila a to je tek sada jasno, to što sam već zbog tih okolnosti bio na psihoterapijskom režimu. A onda se u danu sve potpuno promenilo zauvek”, rekao je Sofijin otac.

Negić ipak izdvaja nešto što je po njegovom iskustvu važno za onog ko se nađe u takvoj situaciji: disati. Nemoguće je, kaže, predočiti to stanje i tok svesti. Ostaje samo da dišete, što mu je i sugerisano: dah po dah, udah po udah. Onda su, što takođe ističe kao važno, sa širenjem vesti pritrčali prijatelji koji ga ni na trenutak nisu ostavljali samog. Pomogli su mu, uz brata Dragana, da ne padne i da nekako preživljava dan po dan. Ogromnu podršku tada je dobio a ima je i danas od strane svog psihijatra, koji mu je pružio i ljudsku i profesionalnu priliku da se na njega osloni kad god mu je potrebno. I sam doktor je, prema rečima Negića, ovu tragediju doživeo kao traumu.

Slobodan ističe i fizičku aktivnost kao važan činilac preživljavanja. Kad mu nije bilo ni do čega terao je sebe da ustane iz kreveta, bude fizički aktivan i da vežba. Tri treninga nedeljno od po sat i po vremena su ga, kako kaže, doslovno držali u životu – i njegovu operisanu kičmu i njega samog.

Ipak, Negić smatra da na neki način njegov mozak i njegova svest verovatno nikada neće moći sasvim da razumeju šta se tada zaista dogodilo. Ni sam ne zna, priznaje, kako je stvarno preživeo. Veruje da jedino stručnjaci mogu da objasne kojim kapacitetima se čovek nosi sa ovakvom traumom, pa čak i kada misli da bi bilo bolje da umre i padaju mu na pamet i sudcidne ideje, nastavlja da živi.

U svom prvom obraćanju javnosti neposredno nakon tragedije, što su mogli da vide svi koji su ga gledali i slušali, Slobodan Negić i pored svega nije ostavio utisak čoveka koji je besan. Bio je van sebe, tužan, polomljen, umoran i šokiran, teško je disao… Ali, nije bio besan. To su ljudi prepoznali i odreagovali su pozitivno. Uspeo je da pošalje jednu pre svega emotivnu poruku, koja nije imala nikakve veze sa negativnim emocijama, dnevnom politikom, besom…

“Sofija nije bila takva, ja nisam takav, mi smo jednostavno ljudi bez trunke agresije. Mogu da se naljutim, da budem glasan, ali agresija nije deo moje prirode. U svojim psihoterapijskim seansama izvršioca zločina sam spomenuo 0 (nula) puta. To je konstatovao i moj psihijatar i rekao da je to jako dobro. Jasno je da ni struka ni mi ne možemo da nađemo neko razumno objašnjenje zašto se to dogodilo – dete je ubilo decu, nemamo ni dovoljno iskustava iz sveta na koja bismo mogli da se oslonimo. Međutim, ova trauma je kao krug koji se širi. U centru smo mi, roditelji poginule dece, ali ona se širi dalje poput koncentričnih krugova u vodi i zahvata okolinu i celo društvo”, kaže Negić.

Tragični dan u „Ribnikaru“ i ono što se sutradan dogodilo u okolini Mladenovca na trenutak su nas zaustavili. No, život je odmah krenuo dalje. Svako se sa ovom tragedijom nosi kako ume, zna, može i mora, uključujući one koji su neposredno pogođeni, ali i svakog čoveka svesnog da posle tih dana u našim životima više ništa jednostavno ne sme da bude isto.

Izvor: eklinika.telegraf.rs