Postoje ljudi koji imaju novca i postoje oni koji su bogati. Sarajliji Bahrudinu Deviću, koji skoro dvadeset godina živi i radi u švajcarskom gradiću Niederzwilu, moglo bi se reći da je ovo životni moto. Nikada nije bio siromašan, ali je mnogo puta bio bez novca. Danas ima dovoljno za normalan život, samo je pravo pitanje, zapravo, šta je ljudima dovoljno.
Dević je davne 1989. godine došao u tada glavni grad velike države Jugoslavije da uči za oficira. Rat i raspad SFRJ omeli su ga u toj nameri pa se vratio u Sarajevo. Par godina kasnije zaposlio se kao svršeni gimnazijalac u Državni arhiv. Imao je solidnu platu za to vreme od oko 400 evra i živeo u porodičnom stanu. Imao je sve uslove za jedan pristojan život. On ga nije želeo. Spakovao je kofere, otišao u Švajcarsku i tamo radi kao kućepazitelj u školi. Danas su supruga Vesna i ćerka Una njegov centar sveta.
“Sarajevo sam napustio, ne u potrazi za boljim, nego za normalnim životom. Nisam imao zanat u rukama, nisam završio fakultet, u početku nije bilo lako. Svi koji ovo imaju jednostavnije im je da se snađu u inostranstvu”, započinje priču Dević.
Sada od svog posla u Švajcarskoj može pristojno da živi:
“Ako radiš na dobrom mestu onda možeš fino i da zaradiš, ali sve zavisi od toga koliko čoveku treba. Ja sam uvek sam išao korak po korak”, kaže Sarajlija.
Na pitanje koliko danas zarađuje, odgovara kratko: “Mnogo za srpske uslove”:
“Samo je ovde i standard previsok, kada, recimo, uporedim sa Sarajevom, to je i 10 puta više, a poređenje sa Beogradom je nešto drugo. Ali, ako stavimo sve na papir koliko čega može da se kupi za prosečnu platu od 6.600 franaka koliko ona iznosi u Švajcarskoj, onda shvatiš da je ovde mnogo lakše živeti”, kaže on.
Devići su uzeli stan na kredit, ali ga plaćaju bez ikakvih poteškoća i odricanja:
“Ako hoćeš da živiš u Cirihu onda je to papreno, ali ako se odlučiš za manje mesto to druga priča. Ovde uglavnom većina kupuje stan od oko 100 kvadrata. Plaća se 20 odsto u gotovini i zavisi sve od toga kolika je kamata u tom trenutku. U trenutku kada je kupljen stan ona iznosila 1,05 odsto i fiksna je u narednih 10 godina. Posle toga ponovo pregovaraš sa bankom. Kamata može da ide dole, ali i gore”, objašnjava on.
Za režije, u koji ulazi grejanje, voda, otpadne vode i održavanje zgrade dođe račun koji iznosi oko 30 odsto rate. On ističe, da u Švajcarskoj ako mesečno imate 900 evra za stambeni kredit, računa se da je rata mala. Struja se plaća na dva meseca i to bude oko 70 evra, a ono što je dobro je da iznosi nisu previsoki i cele godine se izdvaja isto, što znači da nema čitanja struje. Na kraju se samo podvuče crta, ako si pretplatio – novac ti se vrati ili doplatiš, ali to se retko događa.
Za zdravstveno osiguranje izdvajaju velike svote novca. U Švajcarskoj postoji osnovni paket koji podrazumeva kućnog doktora i to košta oko 300 evra mesečno, a plaća ga svako. Takođe postoji i dodatno izdvajanje za lečenje, a cena je različita od kantona do kantona, dok je za decu mnogo jeftinije tj. okvirno 50 odsto od osnovne cene za odrasle. Dobra stvar je da ko ima malu platu, na kraju godine dobija povraćaj novca koji se uplaćuje u zdravstveno osiguranje, što važi i za porez na male plate.
“Ono što je u Švajcarskoj drugačije nego na Balkanu je da svi dobijaju kompletnu platu. Znači, nema odbijanja poreza, a na kraju godine sam plaćaš dažbine državi. Međutim, ni to nije isto za sve. Svako kada dođe ovde, regularno, najpre dobije B vizu i njemu se porez odbija na mesečnom nivou, a ko ima stalni boravak, C viza, plaća na kraju godine ili porodični porez”, priča Bahro.
Dević navodi da je u Švajcarskoj obdanište obavezno za sve i potpuno je besplatno. U državnim obdaništima ima mesta za svu decu, a ko hoće može da upiše dete i u privatno koje se plaća, ali ne mora. Osnovna škola je besplatna i njega je za šest godina koštala oko 400 evra, a to podrazumeva izlete, ekskurzije i slične aktivnosti deteta.
Nesuđeni oficir živi, kako kaže normalno, iako radi samo jedan posao, dok je njegova supruga Vesna angažovana samo 20 odsto radnog vremena:
“Mogli bismo da živimo i bez njenog posla, ali ona želi da radi. Nismo ovde zbog novca, ova zemlja pruža mogućnosti kvalitetnog, mirnog života, zdravije je vaspitanje deteta i prvenstveno smo ovde zbog toga. Novac je bitan, ali je sreća dece uvek na prvom mestu”, objašnjava on.
Devići žive u malom gradu, na oko 20 kilometara od Sent Galena. Bahro jeste Sarajlija, ali je Švajcarska njegov život. Otkriva da je jednom prilikom sreo školskog druga na aerodromu, a na njegovo pitanje:”Gde ćeš?”, odgovorio je: ”Idem kući”, a čekao je let za Švajcarsku. Tada je, kaže, shvatio da ovde pripada. Voli sa porodicom da poseti Sarajevo, rođake u Srbiji, ali i da zajedno odu na odmor. Bez problema sa svojim primanjima mogu sebi da ga priušte dva puta godišnje:
“Letujemo po dve nedelje u Istri. Ne govorim ni o kakvom luksuzu, već o normalnom odmoru koji uvek možeš da imaš, jer ti je sve nadohvat ruke. Nisam ja pravi gastarbajter, ja ne skupljam pare da se vratim u Sarajevo. Ovde sam svoj na svome. Rado ću uvek dolaziti i u Sarajevo i u Beograd, ali samo turistički. I kada odem u penziju neću se vratiti, ali ću sigurno više vremena provoditi tamo. Ako nekad i poželim da se vratim za stalno u tom trenutku ću razmišljati o kupovini stana, ali neću sada da pravim vikendicu, pa da me 20 godina čeka”, kaže Bahrudin Dević.
Kako on ocenjuje, problem naših ljudi je što žive na dve stolice, grade u domovini, a žive ovde:
“To su radili i naši roditelji. Zato im je sve skupo. Nije normalno da kupuješ auto od 50.000 evra, a isto toliko godišnje zarađuješ”, smatra Bahrudin Dević.
Za porodicu Dević može da se kaže da im dom nije tamo odakle su, već tamo gde je svetlo kada je sve u tami. Oni su to svoje svetlo pronašli u Niederzwilu pre skoro dve decenije i osećaju se voljeno, cenjeno i sigurno.
Izvor: kurir.rs
