Nikola Opalić iz banijskog sela Jabukovac kod Petrinje imao je 37 godina kada se u avgustu 1995. godine, sa porodicom i stotinama hiljada drugih Srba, našao u nepreglednoj izbegličkoj koloni. Danas sa porodicom živi u beogradskom naselju Busije, a za Kurir priznaje da ne prođe dan a da se ne seti rodnog kraja.
“Nismo očekivali da se tako nešto može dogoditi, ali se dogodilo. Mi, običan narod, nismo znali u detalje da li se treba povlačiti ili ne, ali neko je to znao i narod se nekako ustalasao i počeo da se povlači i pošao sa vojskom”, započinje priču Opalić.
Dodaje da su isprva svi mislili da je to samo još jedan napad, koji će trajati nekoliko dana, i da će se stvari brzo stabilizovati. Nisu mogli ni da pretpotstave šta ih će se dalje dešavati.
“Nismo imali ideju šta nas zapravo čeka. Pored Jabukovca bila je ogromna šuma i otac je mislio da će biti dovoljno da se neko vreme povučemo u šumu. Uzeo je traktor i prikolicu i nekoliko osnovnih stvari jer je mislio da će napad trajati kratko. Kad je narod krenuo, krenuo je s njima. I dalje mi je slika u glavi kolika je to bila kolona ljudi, izbeglica sa traktorima”, priseća se on.
Kaže da su mu te potresne slike i dalje pred očima.
“S brda sam gledao kad je počeo napad. Gledam selo Luščane u plamenu… Sve su zapalili i ubili, a mi smo samo štitili svoja ognjišta”, priča Opalić.
Kada su ljudi iz sela Jabukovac počeli da beže pred hrvatskom vojskom, Opalić je bio van sela. Kada je došao u Jabukovac, selo je već bilo napušteno.
“Moju decu je poveo šurak kamionom, kao i svoju. Selo je bilo pusto, samo su krave bile na ulici. Odvezali su ih ljudi da ne bi skapale”, priseća se on.
Kaže da je oca našao tek nakon tri dana lutanja.
“Niko nije znao da li će se ići za Srbiju, međutim, oni kretali su se malo-pomalo, pa se zaustavljali, i tako nekoliko puta. Tako su došli do Dvora na Uni. Oca sam našao posle tri dana u Prijedoru. Suprugu i troje dece sam našao još kasnije. To mi je bio najteži period u životu”, priča Opalić kroz suze.
Kada je našao oca i majku, pitao ih je gde su mu deca, a oni su mu rekli da su sa šurakom otišli dan pre “Oluje”.
“U centru za izbeglice sam pitao da li znaju gde su, da li su se možda negde prijavili. Ne znam gde su mi ni deca ni žena, ne znam ništa. Zvao sam svuda i na kraju pozovem strica. On mi kaže: “Nidžo, tvoji su kod Subotice.” To je bilo posle dva meseca. Do tada nisam znao ništa, ni da li su živi ili mrtvi. Kad sam ih ponovo sreo, osećao sam olakšanje, ali sam bio u velikoj krizi. Ali nekako sam ih izvukao”, priseća se kroz suze.
Opalićev komšija Branko Dubajić, koji je tih dana proteran iz Knina, takođe se s tugom priseća odlaska iz rodnog grada. On i dalje čuva traktor kojim je došao u Srbiju i redovno ga koristi.
“Kolona je bila nepregledna… Ja sam vozio ovaj traktor, evo ga ispred kuće i dalje. I danas ga koristim”, kaže Dubajić kroz suze. Njegova porodica je odbijala da pobegne.
Izvor: kurir.rs
