S. Cvetković iz Leskovca sa suprugom je 40 godina radio i živeo u Nemačkoj, a u poznim godinama rešio je da se vrati u domovinu, gde će provesti ostatak života. Sve je bilo idilično, dok S. Cvetković nije umro i to samo mesec dana nakon povratka u Srbiju. Bio je dobrog zdravlja, ali je godinama bolovao od demencije.
I baš kada je zaboravnost uzela maha, sinovi su dobili ugovor o doživotnom izdržavanju, iako je u stvarnosti bilo obrnuto, odnosno, S. Cvetković i njegova supruga su izdražavali svoju decu od svojih penzija. U ugovoru S. Cvetković svojim sinovima na ravne časti poklanja svu nepokretnu i pokretnu imovinu.
“Tako se radi svuda. Ako nekog želiš da isključiš iz nasledstva, napišeš doživotni ugovor o izdržavanju koji je skoro pa neoboriv na sudu. U ovom slučaju namera je verovatno bila da se onemogući da i sestra nešto nasledi od imovine roditelja”, objasnio je advokat Igor Stamenković.
Ono što je tragično i čak i advokatima i socijalnim radnicima čudno jeste da se u tom ugovoru nigde nije pomenula supruga autora ugovora. Čudno je još i to što ispod ugovora nema njenog potpisa, jer je veći deo poklonjene imovine stečen u braku Cvetkovića.
“Ovakav ugovor do sada nisam video, zapravo jesam jer je šablonski, ali je neshvatljivo da ispod njega ne stoje oba imena roditelja i krajnje nekorektno što je suprug izbacio suprugu iz jednog vida testamenta budući da su imovinu zajednički sticali, a po našim pouzdanim saznanjima, reč je o braku koji je bio solidan i o supružncima koji su bili veoma privreženi”, pričao je u to vreme socijalni radnik koji je posredovao u ovom slučaju.
Supruga S. Cvetkovića ispričala je prošle godine za Jugmediu da su dve kuće koje su u startu namenjene sinovima sazidane u istom porodičnom dvorištu i kompletno opremljene njenim i novcem njenog supruga, jer u to vreme nijedan sin, ni njihove žene nisu radile.
“Pored kuće starijeg sina za sebe smo sazidali manji objekat koji se lepio uz tu kuću. Nije to bilo nešto veliko – mali hodnik, kuhinja, kupatilo, dnevna i spavaća soba. Nije nam više trebalo, da budemo sami, da ne dosađujemo deci kad dođemo da živimo u Srbiji”, ispričala je tada supruga S. Cvetkovića, koja nije želela da otkriva identitet.
Vraćali su se iz Nemačke u Leskovac sa zebnjom jer su duže vreme osećali da se sinovi i snaje ne raduju njihovom povratku, spremanom dve godine.
“Moj suprug nije bio 100 odsto dementan. Zaboravljao je ono što je bilo pre godinu dana, a pamtio ono što se danas dešavalo, od jutra do večeri. Normalno smo komunicirali. Međutim, ja nikada od njega nisam čula da je svu našu imovinu poklonio sinovima. Sećam se da je govorio da ćerka nema tu šta da traži, ali verovala sam da toliko ima pameti da ništa ne poklanja dok smo živi, iako su nas sva naša deca i unuci poštovali kada bismo po mesec, mesec i po dana provodlili leti u Srbiji. Nismo, čak, ni koristili one naše prostorije već bismo se stacionirali kod starijeg sina po njegovoj želji”, pričala je žena od 80 godina.
S. Cvetković je bolovao kratko. Umro je u snu ali je to za njegovu suprugu bio veliki udarac jer su skoro 60 godina proveli zajedno.
Još se od tog šoka nije ni bila oporavila, a atmosfera u kući postala je nepodnošljiva.
“Ja nisam zdrava kao što je bio moj suprug. Bolešljiva sam. Imala sam nekoliko operacija i hodam sa štapom, a imam i hroničnu astmu. Mojoj snahi je najpre počelo da smeta što često noću odlazim do toaleta. Šuštala joj je voda pa nije mogla da spava. Smetao joj je moj noćni kašalj. Kako mi kuća nije bila dobro poznata, a sijalice nisam smela svuda pa palim, često bi umesto u moju sobu ušla u drugu i u mraku lupila u nešto pa ili ga oborila ili polomila. To je, do tada izuzetno ljubaznu snahu dovodilo do ludila. U pola noći bi nastajao haos. Umesto da me uhvati za ruku i odvede u sobu, ona mi se drala, ludovala, klela, psovala. Nisam znala šta me je snašlo. Pa, zar ja, gazdarica, domaćica koja sam sve ovo stekla radeći i tegleći po nemačkim fabrikama, da doživim u svojoj kući, mislila sam i pitala sam se i u sebi i glasno”, prisećala se.
Kaže da su snaha i unuk bili kao stražari oko nje i da nisu dozvoljavali da dodirne čak ni česmu, da popije čašu vode. Nedelju dana nakon smrti supruga, naredili su joj da ostane u jednoj sobi i da ne izilazi iz nje bez njihove dozvole.
“Donosili su mi da jedem, bacali predamnom kao na kuče i stavljali bokal sa vodom”, tvrdi ona. Kako je videla da je đavo odneo šalu, počela je da se buni, najpre se okrenula snaji, pa unuku, pa sve ispričala sinu, terencu koji je retko bio u Leskovcu.
“Tog dana kada sam sve ispričala sinu, on je napravio lom u smislu da je vikao na svog sina i svoju suprugu i pretio im. Sutradan je otiša ponovo na teren, a ja sam ostala u paklu. Snaha me je od ranog jutra vređala, govorila da je to njena kuća, a unuk me je stiskao za vrat, umalo da me uguši, i govorio da će me ubiti ako mu još jednom nasekiram majku. Poslala sam aber ćerki da dođe. Došla je, ali joj je unuk jasno stavio do znanja da ona nema šta tu da traži i ako neće da bude dobar gost da zna gde je kapija. Ćerka je otišla u suzama i na izlazu je rekla da mi ne može pomoći”, jasno je govorila lucidna starica koja je sa unukom, ćerkinom ćerkom, izašla ispred zgrade da udahne svež vazduh.
Situacija se nije smirivala. Nedelju dana kasnije ponovo se sa terena vraća sin, ali ovoga puta, kako priča baka, potpuno “prepariran”.
Rekao je majci da ovako više ne može da se živi, da ona smeta, da u kući neće niko da je čuva i da ima tri izbora: Ili da ide u dom za stare ili da ide kod ćerke ili bilo gde.
“Skamenila sam se. Kakav dom, kakvo čuvanje, pa ja se sama čuvam, pa ko mene može iz moje kuće da izbaci? Pozovem mlađeg sina da raspravimo situaciju i kažem obojici, onako u besu, da ću obe kuće i stanove da prodam. Gledaju me objica sa podsmehom, a mlađi sin me zagrli pa mi reče: Majko, pa ovo je sve naše, ti nemaš ovde ništa i ova garderba koju nosiš je naša”, pričala je i plakala žena kojoj su ruke podrhtavale.
U tom šoku nekako je shvatila šta joj je suprug napravio ali se u magnovanju setila onog objekta koji su ona i njen životni saputnik napravili za sebe, a koji nije stigla ni da počisti od dolaska iz Nemačke. Još je bilo teže, pričala je, što nemačke penzije nisu stizale zbog promene prebivališta i mnogo dokumentacije koja je trebalo da se šalje tamošnjem penzionom fondu.
“Rekla sam, pa dobro sinovi, idem ja onda u moj kućerak. Međutim, onaj mlađi, još bezdušniji mi kaže da ni to nije moje. Nisam verovala, mislila sam da me lažu jer moj suprug je mene mnogo voleo ne bi me ostavio bez ičega.
Tek mesec dana kasnije pokazan joj je u Centru za socijalni rad ugovor o doživotnom izdržavanju gde je videla da je sve bilo onako kako su joj sinovi predočili. Plakala je tamo, pitala kako može da se promeni ugovor, odgovarali – nikako. Tvrdila je, međutim, da ispod tog ugovora ne stoji potpis njenog supruga, zapravo, da malo nalikuje, da je pisan drhtavom rukom i veruje da je falsifikat.
“Ili su ga, možda, sinovi prevarili jer je potpisan baš u vreme kada je dementnost uzela maha. Ja sam molila ćerku da povede parnicu, ali su mi i ona i advokat rekli da je to nedokazivo i da bi se parnica izgubila.
Dan nakon rasprave sa dvojicom sinova u kojoj su snahe suflirale u korist muževa, starica je skoro na silu smeštena u starački dom, ali se tu nije dugo zadržala jer je po nju došla ćerka i odvela je svojoj kući, a braću prijavila za zanemarivanje i zlostavljanje majke, pa je pre početka sudskog postupka odustala od daljeg gonjenja, iako se majka nije složila sa tom konačnom odlukom.
“Moja ćerka je najmlađe dete i mnogo radi, skoro po ceo dan, pa sam pala na teret njenoj deci, unuci i unuku kojima sam najmanje pružala u svom životu. Sada jesam mnogo bolesna, a doprineli su mi stresovi koje su mi priredili sinovi i moj pokojni muž. Veći deo vremena prvodim u krevetu i plačem. Ćerka, zet u unici me teše, ali ne pomaže. Ovo nije moja kuća, stvari koje me je okružuju nisu moje. Tuđi je krevet i nije moja posteljina, a za svog života iz Nemačke sam donela i snahama dala, ali i sebi ostavila, najmodernije, najkvalitetnije i najlepše posteljine, ćebad, jorgane, jastuke… Kuće koje smo moj suprug i ja svojim rukama zidali i napunili stillskim nameštajem, posuđem, i sa svim što jednom domaćinstvu treba, računajući i alate vredne oko 100.000 evra, sada su na na drugom kraju grada. Moje srce je tamo, pa zar da ja budem isterana skoro na ulicu pri mojeg onolikog bogatsva”, neprestano se pitala ova žena.
Njena dva sina sa celim svojim porodicama nisu razgovarali s majkom, ali ni sa sestrom, koja je volela braću iako je bila kao siroče u toj porodici.
Naljutili su se. Oni su, izgleda, mislili da ja živim u domu a oni da uzimaju moju penziju, pošto sam ja starijeg sina, koji manje zarađuje od mlađeg, bila ovlastila da u Srbiji podiže moju penziju. Ali, moja penzija je mala, jer ja sam malo odvajala za penzijsko osiguranje, najnižu skalu, kako bi što više imalo za nih. Da nije udovičke penzije, a i ona je niska, ne bih pokrila ni za osnovne troškove. Jedina mi uteha što i finansijski nisam pala na teret ćerke i njene porodice pred kojom osećam veliki stid.
Dodala je i da je prvi put posle više godina nekoliko meseci ranije svoju penziju primila u svoje ruke, a njen unuk, dečak od 17 godina, pričao je da je najveći problem što baka odbija hranu.
“Sve manje i manje jede. Kada je došla iz Nemačke baš je bila punačka, malo više, sada se prepolovila. A pritisak nikako da stabilizujemo”, rekao je tada unuk.
Baka svoju priču završava time da su je sinovi „izbacili na ulicu“ samo sa „ličnim prnjama“.
“Kao krpu, kao pocepanu majicu ili zarđali tanjir, a za njih sam živela, za njih i za njihovu decu”, pričala je dok su joj se oči mutile od umora.
Izvor: mondo.rs
