Više od 3,5 miliona ljudi u Nemačkoj radi više od jednog posla. Nemačka će postati zemlja niskih plata, upozorava glavni sekretar sindikata ver.di Filip Šuman. “S dvanaest evra garantovane satnice s radnom nedeljom od 42 sata možete zaraditi nešto manje od 2.200 evra bruto. To je tek nekih 60 odsto od prosečnog prihoda u Nemačkoj i nije dovoljno za život”, ocenjuje Šuman.
U Nemačkoj se plata obično izražava bruto iznosom, a to ume da bude neprijatno iznenađenje za strance koji dolaze da rade u “obećanu zemlju”. Naime, od bruto iznosa se odbijaju razni doprinosi, na primer za penzijsko i zdravstveno osiguranje, kao i crkveni porez i porez na prihod, a on zavisi od mnogo stvari, kao što su bračno stanje i broj dece. Sve u svemu, od 2.200 evra bruto na račun možda “legne” tek nekih 1.500 evra, piše DW.
Šuman smatra da bi minimalna satnica trebalo da bude 17 do 18 evra – u protivnom i Nemačkoj preti “situacija kao u SAD” gde ljudi često moraju da rade na više radnih mesta. Zapravo je bio velik korak nemačke koalicione vlade što je uopšte povećala minimalnu satnicu na 12 evra u oktobru prošle godine, ali inflacija i poskupljenja su “pojele” skoro sve što se dobilo tom odlukom.
Konkretan primer šestočlane porodice iz Velcera. Otac je mašinski tehničar u punom radnom odnosu, radi u tri smene. Majka Anika je radila sa skraćenim radnim vremenom kao pomoćnica u nastavi u školi, ali to nije bilo dovoljno. Kako je sve postalo skuplje za preko 20 odsto na kraju meseca porodici je falilo nekih 700 evra. Sada osim u školi Anika radi i u jednom dečjem vrtiću, a onda i kao prodavačica u pekari. Slobodne vikende više nema.
“Toliko poslova istovremeno je apsolutno opterećenje i totalno iscrpljujuće. Jedino smo još u stanju da razmišljamo kako da uopšte organizujemo naše poslove, da zbrinemo četvoro dece i uskladimo sve druge termine”, kaže Anika. U školi zarađuje 15 evra na sat, ali to bi trebalo da bude dvostruko više da bi im bilo dovoljno za život.
U međuvremenu su pogođene sve profesije. Olaf Karg (53) je studirao socijalno pravo i do kraja prošle godine radio samo kao posrednik u ugovaranju stambenih kredita. Ali kada je posao s kreditim stao, prinuđen je da radi sve i svašta: kao tonski tehničar na konferencijama, kao di-džej te kao asistent u hitnoj pomoći.
“Sa samo jednim poslom imao bih barem 1.000 evra manjka mesečno”. On ne može sebi da priušti da odbije ponude za posao, jer bi ga mogli zaboraviti kad sledeći put bude neka “tezga”.
“Posle sedam sati kao tonac dođem kući i onda još odem na dežurstvo u hitnu pomoć, pa tako lako izađem na radno vreme od 14 ili 15 sati dnevno”. Jedino što se ne menja jeste neizvesnost i pitanje kako da zaradi dovoljno novca, konstantni stres i planiranje prebukiranog radnog dana. S ovim poskupljenjima i s dnevnicama kakve prima ne zna hoće li ikad izaći iz te situacije.
Izvor: mondo.rs
