Standard i navike savremenog čoveka se u mnogome razlikuju u odnosu na pre samo 10 ili 20 godina. Ono što je nekada bilo nezamislivo, danas je normalno. Firmirane patike i naočare za sunce, brendirane torbe – sve ovo nekada je bio luksuz, za današnju decu je nešto što se podrazumeva.
Najuočljivije su razlike u načinu života penzionera, i njihovih unuka. Danas nije retkost da unuk nosi patike u vrednosti cele penzije svoje bake ili svog deke. Upravo to se dešava baka Danki (74) iz Hrvatske, koja je svoju ispovest dala portalu “Mojevrijeme.hr”.
Njen zet i ćerka su dobrostojeći, ali se ona ipak teško miri sa bacanjem novca na takve stvari. Ovog puta prenosimo njenu priču:
“Živimo u Dalmaciji i moja ćerka i zet uz stalne poslove imaju i biznis s tri apartmana, to im je lep ekstra novac. Razumem da sebi priušte daleka putovanja, da stalno nešto menjaju po stanu, jedu po restoranima, ali nisam srećna što sinu jedincu kupuju skupe stvari. Ja sam dosta među ljudima tu po mestu, čula sam od poznanice da je njena unuka kod kuće rekla da naš mali nosi patike od 300 evra. Ne znam je li to dobro, isticati se time”, započinje baka Danka.
Kaže da je to zabrinjava iz više razloga: “Nije da moji spajaju kraj s krajem, pa daju zadnji cent za patike, nego se bojim da će nekome mali zbog toga ići na živce, biti trn u oku. U sedmom je razredu, čitala sam da je tada taj bullying izražen. Oni su na tim društvenim mrežama, TikTokovima, znam jer unuk čačka telefon kad god dođe kod mene. Onda se pogrdno odnose prema tim bogatunčićima, kako ih već zovu, tako čujem, ne znam, možda preterujem”.
“Upozorila sam ćerku više puta, kažem joj zašto mu te dizajnere kupuje, zašto takvu odeću, zašto te upadljive patike, možda neko ko sedi pored njega u školi nema za hleb. Rekoh joj da mu uplati štednju, neka putuju, neka im ne bude toliko važna brendirana odeća”, kaže baka Danka.
Na dobronamerne savete ćerka joj odgovara da i druga deca nose skupe patike, i zašto bi svom sinu onda kupovala neke lošije.
“Bojim se da će dete misliti da novac pada s neba, da je normalno da dobije sve što poželi, bez obzira na cenu. A u životu treba završiti škole, pomučiti se za to. Treba raditi, i za evre se treba pomučiti, pogledajte kud je to danas otišlo, cene su nenormalne”, kaže penzionerka.
Kak kaže, boli je kad unuk dođe kod nje i ona ne sme ništa reći, savetovati, prigovoriti.
“Kažem mu, pričaj malo s nanom, kako je u školi, kakve su ti ocene. Dobre – eto, to je njegov odgovor. Onda pitam kako prijatelji, opet samo – dobri – kaže. Imam i puno stariju unuku, ona ipak sa mnom vodi jedan duži razgovor, on se pak na ništa ne može koncentrisati. A dobro, možda sam samo stara, možda me stvarno pregazilo vreme, kako mi je sam unuk već par puta rekao”, uz uzdah kaže baka i dodaje:
“Svaki dan ja molim ga izvedemo na pravi put, da zadrži dobre ocene u školi, da ide dalje i da ne bude osoran. Da poštuje one koji nemaju za hleb, a znam, pričam ja s mojim starijim ženama iz ulice, nekima je teško. Majke rade po tim dućanima, u tri smene rade za sedamsto evra, malo je to. Evo ja sa jedva 400 eura penzije danas teško preživljavam, a ne moram svaki dan na posao i među ljude, mogu živeti skromnije. Frizera mi plati ćerka, pedikera i neke lekove isto. Ali uopšteno, prevelike su razlike danas, brine me kud to ide”, zaključuje baka Danka.
Izvor: zena.blic.rs
