Mnogi poljoprivrednici iz Srbije odustali su od proizvodnje belog luka zbog neisplativosti. Jedan od glavnih problema je uvoz iz Albanije i Severne Makedonije koji je prošle godine domaće proizvođače “pokosio” sa cenom i prosto izbacio mnoge iz posla. Potrošači prilikom kupovine najčešće gledaju cenu proizvoda, a kako je uvozni beli luk jeftiniji od domaćeg, ne čudi što se više traži.
“Najveći problem proizvođača su otvorena vrata uvozu belog luka iz Albanije i Severne Makedonije. Uvoz koji je bio prilično oskudan proteklih godina, sada dominira. Prodavci sa beogradskog kvantaša mahom odlaze u Severnu Makedoniju i Albaniju gde kupuju na šlepere beli luk i nabavljaju ga po nižim cenama, pa kad na Kvantaš dođu dva šlepera belog luka, naša prodaja tada staje”, objašnjava a Mondo Zrenjaninac Aleksandar Granić koji na svojim parcelama u Žitištu desetak godina uzgaja beli luk.
Još jedan problem je i što veliki deo belog luka koji se prodaje u svetu dolazi iz Kine, čak 80 posto, a situacija se mnogo ne razlikuje ni u Srbiji. Zbog toga postoji velika verovatnoća da jedete upravo taj beli luk koji u sebi sadrži štetne hemikalije, naročito ako ne obraćate pažnju na deklaraciju i njegov izgled.
Ipak, kako Granić kaže, iako se beli luk i dalje uvozi iz Kine i dalje uvozi iz Kine, uvoz se delimično smanjio, jer naši ljudi ne žele da konzumiraju takav luk.
“Kineski beli luk prosto ne zadovoljava kvalitet kakav naš kupac očekuje, ali se i dalje mahom prodaje po velikim trgovinskim lancima u kojima teško da ćete naći beli luk od malih domaćih proizvođača. Kinezi izbeljuju beli luk varikinom i s obzirom da ga prevoze brodovima, usled povećane vlage prskaju ga određenim hemikalijama, herbicidima i pesticidima kako bi ga zaštitili od stvaranja gljivica. Na taj način, ubija se u luku sve što je lekovito i sprečava se klijanje što je jedno od svojstava ove biljke“, kaže Granić i dodaje da su osim luka, kupus i zelena salata, biljke koje dobro upijaju i dugo zadržavaju otrove u sebi, dok kada se izvade iz zemlje, nisu u stanju da ispuste te hemikalije koje onda unosimo u organizam.
Više puta navodilo se da se uvezeni beli luk iz Kine gaji u kanalizacionim vodama koje se koriste kao jeftino đubrivo, što je dodatno pojačalo oprez građana prilikom njegove kupovine.
“Beli luk kao biljka nije preterano izbirljiv i neverovatno je otporna biljka. Cela Evropa koristi osoku za zalivanje, ali se u nju dodaju određene bakterije kako bi se ubilo sve što je štetno. Ipak, ukoliko se luk tretira vodom iz klasične kanalizacije, što me uopšte ne bi iznenadilo, situacija je ozbiljna“, ističe naš sagovornik.
Kako stručnjak objašnjava, kineski beli luk može se prepoznati po njegovoj izrazito beloj boji, dok onaj koji dolaze iz Albanije i Severne Makedonije ne možemo ni po čemu da razlikujemo od domaćeg.
“Po pitanju hemijskog sastava i ostalih svojstava, nema velike razlike između našeg i albanskog ili makedonskog luka. Daleko od toga da je beli luk uvezen iz ovih zemalja loš, ali jednostavno, tamo je drugačija klima, luk nastavlja da raste tokom cele zime i dobijaju se krupniji plodove uz mnogo manje rada, truda i uloženih sredstava”, objašnjava Granić.
Kako stručnjak dalje navodi, u što se tiče sorti, u Srbiji se mahom uzgajaju prolećne sorte belog luka koje su aromatičnije i kvalitetnije od jesenjeg koji se uzgaja u Severnoj Makedoniji.
Granić kaže i da je prošle sezone bilo velikih poteškoća za domaće proizvođače jer se pojavila muva koja je položila larve na lukove iz kojih su posle izlazili crvi. Jedan od razloga za takvu pojavu je taj što luk nije bio u dovoljnoj meri zaštićen insekticidima, što između ostalog, govori koliko je domaći luk prirodan.
“Uzgajivači crnog luka su dobro prošli jer su bile dobre cene, ali mnogi proizvođači belog luka su izašli iz ovog posla koji zahteva mnogo rada i ulaganja. Da bih ostao u igri, uložio sam 6.300 evra za jedan hektar, a koliko ću uzeti luka i koja će njegova cena nadalje biti ne zna se”, zaključuje jedan proizvođač.
Izvor: mondo.rs
