Velike snežne padavine pogodile su i sela u okolini Ljubovije, pa su i prilazni putevi ostali okovani. Ipak, đaci pored teških uslova ne kasne u školu i redovni su na nastavi, zahvaljujući mladom vozaču autobusa Miodragu Jokiću, kog nijedna vremenska nepogoda ne može da odvoji od širokog volana. Najteže je zimi, jer se naprave metarski snežni smetovi. Mašine dođu i očiste, ali zbog jakog vetra kao da nisu ni prošle. Tada su lanci obavezni, ali i lopata.
– Česte su situacije kada veje i toliko napada snega da izađem iz autobusa i krenem lopatom da čistim. Žurim da stignem da svakog đaka pokupim, jer ima dosta onih koji i do autobuskog stajališta imaju mnogo da prepešače, i još ako mene čekaju, mogu da nazebu veoma ozbiljno, pa onda ubrzam lopatu i krećem, rekao je Miodrag.
Nakon što je završio srednju školu, a sada 33 godišnji Miodrag, znao je da je da je veoma blizu da ostvari svoj životni san da jednog dana postane vozač autobusa. Ipak, kako je rekao, sedam punih godina strpljivo je čekao da svoj posao, koji nikada ne bi menjao direktorskom foteljom ili kancelarijom.
“Đake prevozim osam punih godina, i to na relaciji Gornje Košlje – Donja Orovica- LJubovija. U sedam sati polazim od kuće, sedam na autobus i krećem. Od Košalja do Orovice je potrebno nekih sat ipo vremena kako bi đaci od 5. do 8.razreda osnovne škole stigli u svoje učionice, rekao je ovaj najpoznatiji vozač autobusa u ljubovijskom kraju, koji je i omiljen među đacima.
Nakon Orovice, Miodrag nastavlja put ka Ljuboviji i drugim linijama, kako bi prevezao i ostalu decu do okolnih škola poput linija Čarapić – Vrhpolje i Proslop – Ljubovija, pa svakog dana pređe oko 250 kilometara.
Nakon što decu vrati kući, Miodrag autobus parkira ispred svoje kuće i nastavlja sa daljim obavezama. S obzirom na to da se njegovo domaćinstvo ozbiljno bavi poljoprivredom, a Gornje Košlje važi za jedno od najlepših sela Srbije, netaknuta priroda i prirodno bogatstvo pruža velike mogućnosti. Poznato je po najvećim proizvođačima mleka i najkvalitetnijem siru i kajmaku, za koje se zna i van granica Srbije.
– Kada u Bosni i Hercegovini prodaju beli mrs, kako bi kupcima garantovali kvalitet oni kažu da je košljanski, onaj ko je jednom probao naš sir i kajmak, zna šta je kvalitet i kako da ga prepozna, rekao je Jokić.
Pod istim krovom žive tri generacije Jokića, Mijo je treća i ima ozbiljne planove da unapredi poljoprivrednu proizvodnju. Veoma je odlučan u nameri da nastavi tradiciju svojih predaka, da ostane na svojoj dedovini i osavremeni proizvodnju pod otvorenim nebom.
„Za potrebe stoke obrađujemo oko 20 hektara zemlje, jer nam je primarna proizvodnja mleka i prerada. Polovina ide otkupljivačima iz Bajine Bašte, polovina se preradi, a kupaca uvek ima. Za proizvodnju košljanskog mrsa, zaslužne su zlatne ruke moje bake Nevene i majke Milice. Bilo bi mnogo lakše kada bi se otvorila neka mini mlekara ili hladnjača koja bi dala vetar u leđa poljoprivrednim proizvođačima ovog kraja, koji ne štede na kvalitetu. Najbolji primer je organska malina, koju proizvodimo na oko 40 ari. Kada bi plasman svega što proizvedemo bio siguran, konačno bi mogao da priuštim sebi traktor sa utovarivačem i uozbiljim proizvodnju u svojoj fabrici pod otvorenim nebom“, rekao je vredni Mijo.
Ovaj mladi vozač autobusa sa višegodišnjim stažom, vodi se svojom parolom. Na pitanje kolika mu je plata, on je rekao:
– Nije plata sve u životu, plata mi je kao i ostalima u ovom poslu. Bitno mi je da radim ono što sam uvekželeo, da budem vozač autobusa. Ne bih se menjao nikada, ni za duplo veću platu u nekoj drugoj branši, a sa druge strane nikada ne bi napustio Gornje Košlje, jer je to jedino mesto gde želim da živim i pustim korenje“, kaže 33-godišnji Miodrag.
Izvor: blic.rs
