U Norvešku smo otišli zbog sigurnosti i želje da radimo posao za koji smo se školovali, a ne zbog novca. Put kojim Srbija ide je nesiguran i trnovit i nismo to želeli za našu decu. Teška srca odvojili smo se od porodice i prijatelja, ali tako je izgleda moralo biti, u razgovoru za „Novu“ uglas pričaju Lena (34) i Stefan (34) Kostić, mladi bračni par lekara, koji su se nakon završenog Medicinskog fakulteta u Beogradu „borili sa vetrenjačama“, u nadi da će u domovini uspeti da se zaposle i normalno žive.
Umesto toga, Lena je sa diplomom lekara našla posao na benzinskoj pumpi, dok su im oboma nudili beskrajno volontiranje u kliničkim centrima, što nisu finansijski mogli da priušte, niti želeli sebi da dozvole.
Kada su joj nakon završenog staža u Kliničkom centru Srbije ponudili da volontira najmanje dve godine sa kolegama koji su tu mnogo duže, Lena je shvatila da nikad neće dobiti normalan posao.
“Odlučila sam da je bolje da odem što pre. Kada sam donela odluku, sa drugaricom sam se zaposlila na benzinskoj pumpi i brisala šoferšajbne, kako bih sakupila novac za kurs norveškog jezika. Dok sam stažirala na koronarnoj jedinici Urgentnog centra, dobila sam ponudu da ostanem da volontiram, a pre mene je bilo još mnogo ljudi koji su tu već više godina radili neplaćeno i svi se borili za jedno radno mesto. Profesoru koji me je pitao da ostanem, rekla sam da nemam finansijske mogućnosti, da ne može otac svo to vreme da me izdržava. U Beograd sam inače došla iz Čačka, pa sam posle fakulteta pokušala i u Čačku da se zaposlim, ali za mene ni tamo nije bilo mesta”, kaže Lena.
Stefan je tri godine studirao medicinu u Kosovskoj Mitrovici, a potom prešao u Beograd.
“Posle fakulteta otišao sam iz Srbije, gde nisam dobio nikakvu šansu da radim. Nažalost bilo je prihvatljivije da odem u inostranstvo i počnem ispočetka, nego da godinama volontiram i budem na teretu roditeljima. U Srbiji je nemoguće volontirati, ići u dnevne, noćne smene, a paralelno raditi posao koji plaća račune. Volontiranje sam doživljavao kao iskorišćavanje mladih lekara bez ikakve sigurnosti o zaposlenju, koje dok čekaju, dobijaju kratkoročne ugovore, rade prekovremeno i na kraju uvek dobije posao neko ko ima vezu”, kaže Stefan, koji je poreklom iz sela Prilužje, Opštine Vučitrn na Kosovu.
U Norveškoj su hrabro krenuli ispočetka.
“Stigao sam ovde 2016., a Lena je došla godinu dana kasnije. Moji roditelji podigli su kredit kako bi nam pomogli da odemo u Norvešku. Morali smo da radimo prekvalifikaciju u Srbiji jer smo završili gimnaziju, pa medicinu”.
Ubrzo su Lena i Stefan dobili privremenu licencu za rad i danas žive u Skienu, gde su se nedavno preselili iz Osla.
“Divno su nas prihvatili, ni na sekund nismo osetili da ne pripadamo ovde”, naglašava Stefan.
“Sada radimo kao lekari pod uslovom da položimo ispite, posle kojih bismo dobili stalan posao. Ovde nam se svideo socijalni sistem i način na koji država funkcioniše. Situacija u Srbiji nam je srušila snove. Bili smo dobri studenti, završili fakultet na vreme, maštali da se prvo zaposlimo, a onda dobijemo specijalizaciju, međutim – ‚bum‘ nema posla, nema ničega. Ovde se osećamo sigurno jer su mladi lekari uvek dobrodošli. Postoje protokoli po kojima se radi, pa i ako se desi greška, niko nikoga ne napada, nego svi učimo iz njih, radimo kao tim”, objašnjava mlada doktorka Lena i dodaje:
„Kada smo odlučili da odemo, nijednog trenutka nismo razmišljali o parama, o platama. Radili smo u Norveškoj za niže plate dok smo čekali licence i to nam nije bio problem. Često se pitam zašto u Srbiji ne možemo da vodimo normalan život, kao ovde, da planiramo letovanje, zimovanje bez kredita, da živimo od svog rada i ne brinemo za budućnost naše dece“, kaže Lena.
Ona sa dozom sete u glasu napominje da joj je tokom studija jedan od najvećih uzora bila aktuelna ministarka zdravlja Danica Grujičić.
“Nažalost, doživela sam razočarenje. Znam da ona dobro zna koliko su teški uslovi rada za medicinare u Srbiji. Na studijama nas je uvek oslovljavala sa ‚moja deca‘, i to mi je bilo simpatično, bili smo jako bliski sa profesorkom, koja nas je tada sve razumela. Sad je došla na poziciju da može nešto da promeni na bolje, da nešto uradi za nas, za tu ‚svoju decu‘, a ne da ih proziva kako neće da rade u provinciji i kako odlaze iz Srbije da bi zarađivali velike plate, što nam je poslednje na pameti. Profesorka najbolje poznaje situaciju u srpskom zdravstvu i na Medicinskom fakultetu. Volela bih da u sebi ponovo pronađe taj žar za promenama i za dobrim delima, jer sad kao ministarka ima priliku da nešto zaista i uradi“, poručuje Lena iz Norveške za kraj.
Izvor: nova.rs
