Milanka i Steva Dobrea živeli su sairomašan život, nadničili su za kilogram brašna, ali sreća im se osmehnula kada su nasledstvo od 680.000 dolara, od Milankinog strica Milisava Dimitrijevića, koji je radio u SAD.
Nisu znali šta će sve da urade sa tolikim parama. Mogli su da priušte sebi sve što su celog života priželjkivali. Trošili su nekontrolisano, kupovali i ono što im ne treba, davali u zajam drugima i posle samo sedam godina ostali su bez ičega. Mislili su se da će im dužnici vratiti pozajmljeno, ali to se nije dogodilo, te su morali da nastave da nadniče.
Na svu sreću napravili su novu kuću u Vukmanovcu, u kojoj sada živi Steva, koji leti radi sezonske poslove, a zimi ga pomaže sin Aleksandar, koji je zaposlen na farmi krava u Kolaru. Nažalost, Milanka je preminula 2016.
– Razmišljam svake večeri kako smo mogli mnogo pametnije da iskoristimo pare koje smo dobili u nasledstvo. Da mi je sada samo deo tih para, uložio bih ih u nešto što bi mi obezbedilo sigurnost i lagodniji život. Novac mi je potpuno promenio život. Da ga nije bilo, bio bih sigurno ambiciozniji, opredelio bih se za mnogo unosniji posao, a ne za stolarski zanat, kojim se nikada nisam ni bavio – rekao je Aleksandar Dobrea (34), koji je imao samo 12 godina kada je stiglo nasledstvo.
On je rekao da si pare nekontrolisano trošili na hranu, nisu nikada pitali koliko nešto košta. Kupovali su najkvalitetnije namirnice, veoma često su i jeli u restoranima.
– Kupili bismo svinju, a meso stavili u zamrzivač. Iako i ne pojedemo ni trećinu, kupovali bismo novu, jer smo strahovali da ne ostanemo bez hrane. Sada uviđam gde smo sve grešili – rekao je iskreno Aleksandar.
On sam ne može da shvati kako su za tako kratko vreme potrošili čitavo nečije bogatstvo. UZimali su u početku male iznose, kako bi kupili kućne aparate i jeli šta im se prohtelo. A onda su počeli da rasipaju novac. Nekontrolisano su kupovali obuću i garderobu, nosili bi ih veoma kratko, pa poklanjali, a zatim kupovali nove stvari.
– Menjao sam patike na nedelju dana, a garderobu na dve-tri nedelje, a najviše para sam potrošio na mobilne telefone. Menjao sam ih na nekoliko dana. Jednom sam kupio nov telefon, i kad sam se vraćao kući, u izlogu sam ugledao jedan od samo tri modela koji su stigli u Srbiju. Majka tada nije želela da mi ga kupi, a ja kada sam došao kući, nov telefon sam bacio u toalet. Plakao sam i mama mi je sutradan kupila telefon koji sam želeo – rekao je Aleksandar gorko se kajući, i sećajući se situacija u kojima je postupao veoma nepromišljeno.
Nakon što je završio stolarski zanat, imao je priliku da se zaposli ali je odbio posao, jer nije želeo da radi u firmi. Odlučio se za farmu, jer voli životinje. Iako mu je posao rizičan i naporan, najgore mu je što o kravama brine 24 sata, pa zato nema privatan život.
Nasledstvo u dolarima je porodici Dobrea stiglo od Milankinog strica Milisava Dimitrijevića, koji je živeo u Kaliforniji a nije imao svoje naslednike. Uslovio ih je da će sve što ima ostaviti njoj, ako se iz Bele Crkve, gde se udala, presele u Vukmanovac. Oni su ga poslušali i preselili se u kuću koju im je poklonio Milankin drugi stric Svetislav, koji je, radio u Nemačkoj.
– Deda Milisav se u Vukmanovac vratio 1998. godine. Živeo je skroman život sa nama , jeo je isto što i mi. Nije kupovao čak ni hleb. Sigurno je hteo da ispita da li bismo brinuli o njemu bez para. Iako je imao mnogo bogatije rođake, nije hteo niko da ga prihvati. Posle godinu dana kupio je stan u centru Jagodine, a mi smo ga povremeno posećivali. Kada je preminuo 1999., njegovo nasledstvo smo dobili 2001. godine. Kao da je neko “prodao” našu priču za scenario serije “Stižu dolari”, jer je potpuno ista sa onim što nam se dešavalo – rekao je Aleksandar.
Kada je Milisav prodao kuću Amerikancu, koji je mesečno trebalo da mu plaća 1.300 dolara, i to narednih 30 godina, desilo se da je novi vlasnik preminuo, država Kalifornija je otkupila kuću i napravila starački dom. Tada su ponudili da im isplate celokupan iznos.
– Nismo ni sanjali da će nasledstvo biti toliko jer je deda Milisav radio kao moler. A nismo imali predstavu ni koliko je to novca. Tada nismo znali da ga trošimo, shvatili smo da smo bogati, jer su u banci imali poseban tretman prema nama. Trebalo je da mnogo više cenimo ono što je deda zaradio – kaje se Aleksandar.
Milanka i Steva bili su strahu da neko može da ih opljačka, pa su podizali manje svote novca tri puta nedeljno. Novac za kupovinu stana u Kragujevcu, 50.000 evra, stavili su u koverti ispod Aleksandrovog uzglavlja. Šuškalo je nešto noćima, a kada je podigao krevet, video je da je miš izgrickao pet hiljada evra. Na svu sreću, u banci su im zamenili uništene novčanice.
Kada je imao devet godina, Aleksandar je počeo da igra fudbal, a sa 15 je igrao profesionalno. Promenio je mnogo klubova. Igrao je za FK Loćika, koji je bio u Prvoj ligi Srbije, a igrao je i za FK Velika Drenova, koji je bio u Srpskoj ligi, kao petnaestododišnjak.
Izvor: kurir.rs
