Ministarka zdravlja prof. dr Danica Grujičić podržava inicijativu da deca dijabetičari imaju dostupna najbolja pomagala i aparate, a što znači i senzore za kontinuirano praćenje nivoa šećera u krvi, kao i da se nastavni kadar i đaci edukuju o šećernoj bolesti i pomoći toj deci, o čemu je prvi progovorio ministar turizma i omladine Husein Memić, čije dete ima ovu bolest.
– Razgovarala sam s ministrom Huseinom Memićem, kao i sa još nekoliko ljudi koji prolaze kroz isti problem. Apsolutno podržavam da srpsko zdravstvo dobije najsavremenija pomagala i aparate za svoje građane, pogotovo kad je reč o deci kao najosetljivijoj grupi. Svi proizvođači koji su registrovani i prošli sve procedure kontrole treba da se nađu na tržištu kako bi građani mogli da izaberu šta je najpogodnije za njih. Pitanje same registracije i dokle su stigli u tom procesu je pitanje za same proizvođače – kaže Grujičićeva.
Ona je reagovala posle Memićevih reči da u Srbiji nisu ni registrovani, a kamoli dostupni o trošku RFZO bar za decu senzori za 24-časovno praćenje nivoa šećera u krvi najnovije generacije, koje i sam ministar, kao i mnogi drugi, kupuje na crno za svoje dete jer su bolji, kako kaže, od onih koje država plaća.
Memić je rekao i da je bio u Beogradu u predstavništvu poznatog proizvođača tih senzora, ali da tamo, što je vrlo čudno, nije dobio nikakav odgovor ni na jedno pitanje. A za početak – zašto se bar ne registruju u Srbiji, pa da građani mogu legalno da ih kupuju, a ne da se dovijaju iz inostranstva ili na crno. Kao moguće rešenje Memić je naveo i primer Crne Gore, koja refundira maloletnim dijabetičarima troškove kupovine tih senzora u inostranstvu.
– Pitanje kupovine u inostranstvu je jako delikatno, jer opet ulazimo u problem kontrole s obzirom na to da ti proizvodi nisu registrovani kod nas, kao i u razlici u ceni. Tu moramo biti jako pažljivi i proceniti situaciju. Uvek sam za to da sve najveće kompanije dođu u Srbiju i da prođu registraciju kako bi građani mogli da biraju – naglašava Grujičićeva.
Drugi važan aspekt života dece sa šećernom bolešću je škola – nastavni kadar, a ni đaci nisu edukovani kako da se ophode prema deci dijabetičarima, pa ni kako da im pomognu. Ne postoji nikakav protokol za to, za razliku od mnogih evropskih zemalja. Štaviše, Memić je govorio i kako u Novom Pazaru, gde živi sa suprugom i troje dece, jednu devojčicu đaci nazivaju čipovanom jer ima senzor, a njeni roditelji su čak pomišljali i na promenu škole. Dečaka, koji mora u toaletu sam sebi da ubrizgava insulin, učenici zovu nark..anom.
– Apsolutno podržavam i preduzećemo niz mera kako bismo realizovali program edukacije učitelja i profesora, ali i samih učenika o dijabetesu. Sektor za javno zdravlje trenutno radi na razradi mera i same akcije, koja će ići u pravcu edukacije, menjanja navika i podizanja svesti cele zajednice o dijabetesu. Imamo veliki broj ljudi s dijabetesom, moramo mnogo ozbiljnije prići tom problemu. Nemam toleranciju i razumevanje za ismevanje dece koja imaju dijabetes. Nažalost, znam da se susreću s tim tokom odrastanja, što je porazno za nas kao društvo u celini – ističe Grujičićeva i dodaje:
– Ministarstvo zdravlja će se maksimalno posvetiti ovome i žao mi je što nije više urađeno dosad. Što se tiče svesti, tu je potrebno da se svi uključimo kao društvo, od porodice preko medija do obrazovnog sistema. Verujem da će nam se na ovom putu pridružiti, pored Ministarstva prosvete, i cela Vlada Srbije, kao i mnogi sistemi u društvu.
Izvor: kurir.rs
