Roditelji u današnje, novo i moderno vreme u kome živimo, vole da naprave nesposobnjakoviće od svoje dece, a pogotovo od sinova. Svakako da do toga dolazi slučajno, tokom njihovog odrastanja i razvoja jer želimo uvek najbolje za njih, ali je to često i prevelika ljubav usmerena u pogrešnom pravcu. Zbog toga dolazi do kontraefekta koji neće doneti korist ni detetu, niti roditeljima.
Roditelji često današnjoj deci pišu domaće zadatke, da se ono samo ne bi mučilo, čitaju lektiru koja je potrebna za školu, pa je onda prepričavaju deci… zovu nastavnike i mole za koju ocenu više, jer dete ne stiže da nauči sve.
Pored toga im redovno nameštaju krevet, postavljaju sto, a nkon svakog obroka oni samo ostave tanjire da roditelji pokupe i pospreme. Deca danas ne znaju da pravilno drže kašiku, jer ih roditelji uglavnom hrane do sedme godine.
Oni to rade sve iz razloga jer ne žele da se njihovo dete malo pomuči kao što su oni morali, da ne mora da oseti šta znači odgovornost, obaveza. Sve, samo da njihov mali anđeo odraste pod staklenim zvonom. Sve to će od deteta napraviti ravnodušnog čoveka koji neće znati da zakopča pantalone, da isprži jaje i da možda samostalno obavi kupovinu u prodavnici.
Dete koje neće želeti da opere tanjire kada bude živelo sa cimerima i koje će živeti u haosu i ići sa izgužvanom odećom na fakultet. To isto dete će izrasti u nesposobno odraslog čoveka, jer drugi kraj ovakvog vaspitanja ne postoji.
Dok neki njihovi vršnjaci pomažu u kućnim poslovima, rade neki posao preko leta ili zarađuju preko Interneta, mamino i tatino mezimče traži novac za kafu bez srama, sede sa 200 dinara satima u jednom kafiću. Večernji izlasci i svakog meseca nova, markirana garderoba, skupa obuća. Zato što je najlakše trošiti pare koje nisi zaradio i za koje se nisi potrudio da zaradiš. Svakog meseca pedikiri, manikiri, frizeri… po par hiljada mesečno samo na hirove.
Roditelji ne znaju da im kažu ne. To je zabranjeno u njihovom rečniku, a deca to i te kako svesno koriste jer znaju da nikada neće biti odbijena. Ali roditelji uvek zaborave na to da deca primećuju sve i da će uvek gledati da vas iskoriste, ukoliko im to dozvoljavate. Za njih granice ne postoje, vi ste tu da postavite zdrave granice u vašem odnosu.
Kada odrastu, ne puštaju ih na fakultet da se ne bi mučili, ili ih upišu negde gde imaju veze da polože ispite uz par stotine evra po ispitu. Zatim im tako nesposobnima ne daju da rade za 400 evra, jer ko bi želeo da muči svoje nekvalifikovano dete za 400 evra?
Takva deca najčešće nemaju ambicije da postanu bilo šta u životu na kraju, jer koja bi se budala trudila da nešto uradi kada dobija sve, a da ne mora da makne malim prstom.
Po ceo dan se razvlače sa kafe na kafu, sa tračevima i prostim mislima u glavi i još pričaju kako su uspeli da iz novčanika svojih roditelja uzmu pare za taj dan i da ih potroše od jednog do drugog kafića, tračareći ili samo gubeći vreme. Moraju svakog dana da budu viđeni, jer im je to jedina životna svrha.
Čak i da uspeju da zasnuju porodicu, sve ostaje na partneru, a oni se pokoravaju, ne želeći da rade bilo šta kako bi nešto doprineli. Ima i gorih, onih koji nisu zasnovali svoje porodice i koji su i sa 40 na maminim grudima i tatinom ramenu, tražeći od njih 500 dinara za kafu i cigare, jer što bi uopšte radili.
Oni nisu naučeni da rade, da ne bi isprljali ruke, da ne polome nokte, ili da ih, ne daj bože, ne zabole leđa.
Niko ne kaže da dete ne treba obasipati ljubavlju, izgraditi mu jedan svet u kojem će bezbrižno rasti. Ali isto tako, dete treba da zna osnovne principe života, da nauči šta je muka, šta je znoj. Da nauči kako da se probija kroz život i kako da se bori za sebe. A svi dobro znamo da živimo u vremenu sa mnogo izazova.
Izvor: crnobelo.rs
