Nekada je skoro svaka kuća u Srbiji imala zastavu 101, popularno zvanu „kec“ ili „stojadin“. Danas se one retko viđaju, ali Đorđe Aleksić (21) iz Lebana, zaljubljenik u ovo vozilo, vratio mu je staru slavu.. On je “stojadinom” stigao do Kušadasija, Crne Gore, Grčke, Kopaonika i drugih mesta.
“Prvo smo došli na ideju da odemo u Crnu Goru, neplanirano. Otišli smo i napravili smo senzaciju na internetu. Ljudima se to svidelo.Posle Crne Gore, išao sam za Beograd, Novi Sad, Kopaonik.. Kada smo išli u Crnu Goru, vratili smo se preko Albanije. Sad na leto Grčka, Turska, još ne znam gde sam sve bio, ali bilo je tu i putovanja koja i ne računam više, do 100, 200 kilometara, to mi je blizu”, rekao je Aleksić.
On je “stojadinom” prešao sigurno više od pet hiljada kilometara, a kupio ga je preko oglasa. Auto je 1988. godine i kupljen je za manje od 200 evra.
“Krenuo sam u Leskovac da kupim patike, auto je izašao na oglase, bio je drugar sa mnom. Ja sam ga pitao da vrati moja kola, rekao je da može. Odemo i kupimo je na neviđeno, nismo ni planirali na more da idemo. Posle toga produžimo registraciju i posle mesec dana odemo u Crnu Goru i tako je sve krenulo.”, kaže Aleksić.
Najveći izazov za njegovog “stojadina” bio put do Turske dug više od 1.300 kilometara u jednom pravcu.
“Veliki je izazov i novijim kolima, a kamoli starim, zato što je naporno, put je dugačak, temperature su velike i dosta ima okolnosti koje otežavaju taj put, tako da nije baš lako i bilo je naporno, s tim da nismo nigde napravili pauzu da spavamo. Odjednom smo otišli na taj put i to mi je bio jedan od najtežih puteva”, kaže Aleksić.
Kako automehaničarske radnje izvan Srbije ne rade servis “Zastavinih” automobila i nemaju delove za njih, za svaku popravku morali su da se pobrinu sami.
“Nismo imali kvarove tipa da stane, da ne možemo da ga popravimo, ali smo imali probleme. Uvek budu. Ne samo sad, već svuda gde smo išli uvek smo imali i neki sitni problem. U Bugarskoj nam se otkačio točak. Nismo mogli da ga pomerimo čak ni sa strane jer čim krenemo napred, točak se zablokira u jednu stranu. Na primer, sada za Tursku smo imali baš problem jer je ulje bacao svuda, a velike su temperature i motora, i svega, i krene da se dimi. Mogao je da se upali, svašta nešto je bilo”, ispričao je Aleksić.
On je dodao, da su sve kvarove popravljali sami, “ručno”, delove su im slali iz Srbije kada se desi neki kvar na putu ili su poporavljali nekim improvizovanim delovima.
“Imali smo problem kada smo se vraćali iz Crne Gore preko Albanije, pokvarili su nam se brisači. I ja sam vozio. I sad, kiša pada, lije, mi idemo, brisači stali, ništa nismo videli, a auto-put. Tu smo preživeli nekako, dobro je, ali bilo je gusto”, rekao je Aleksić.
Njegov drug i saputnik Petar rekao je da su “keca” na auto-putu vozili i do 160 kilometara na sat.
“To izgleda veoma bolno, leđa pucaju, nije nam baš prijatno, ali izdržavamo. Dug je put, auto troši ulje, moramo da mu dosipamo, prozor nam se ne otvara, klime nema. Prozor moramo da otvaramo obojica, jedan ga drži, a drugi okreće. Tako da nije nam bilo baš lako”, ispričao je Petar svoje iskustvo.
Izvor: 24sedam.rs
