Jedna žena je imala pedeset godina. Aktivna, uspešna – imala je sve za šta se borila: porodicu, posao, prijatelje… Samo ju je jedno brinulo – roditelji.
Oni su nekako naglo ostareli. Od nekad aktivnih i veselih ljudi, preko noći su se pretvorili u krhke i krotke osobe. Kada je uletela u njihov stan – sva u raspoloženju, planovima, nadama, dočekali su je teškim zadahom starosti i kisele hrane.
Odjurila je do frižidera, izvukla iz njega ono što je dugo tamo stajalo, ubuđalo se i ukiselilo. Napunila je frižider prelepim teglama gotove hrane iz skupog restorana.
Prišla je ormaru, donela novu košulju za tatu i novi ogrtač za mamu. Okačila ih je ponosno u ormar.
Roditelji joj nisu protivrečili. Pogledali su je, ogorčeni. Ništa nisu rekli.
A kada je nedelju i po kasnije došla u posetu, tegle sa hranom iz restorana ostale su netaknute. A pored njih baškario se kiseo kupus. Njeni roditelji su kuvali i jeli. A hranu iz restorana nisu ni pipnuli.
Tata ju je dočekao u svojoj omiljenoj kariranoj košulji, koja je bila istanjena na laktovima, tako da mu se nazirala koža. Mama – u omiljenoj, kućnoj haljini koja je datirala iz 80ih godina prošlog veka. Njeni noviteti visili su u ormanu netaknuti.
Jednog dana žena nije izdržala. Zgrabila je mamin zimski kaput („Mama, nosila si ga poslednjih 20 godina, prastar je! On nije više za nošenje!“) i bacila ga u smeće.
I umesto kaputa donela joj je meku bundu. Svilena bunda, lako je prijanjala uz mamino telo. I mama je pokušala da je nosi, pažljivo je oblačeći:
“O, bože, kakvo je ovo savršenstvo,” rekla je sa blagim osmehom, pažljivo je skinula i okačila u ormar.
“Sad nju nosi stalno,” cvrkutala je ćerka srećno.
… Majka je napustila godinu dana kasnije. Njena ćerka je, raspremajući ormar sa majčinom odećom, naišla na paket. Duboko u ormaru, ležala je uredno složena bunda od lisičjeg krzna. Nova, sa etiketom. Nije nošena. Nije obučena ni jednom!
Gorko je zaplakala žena koja je bacila stari mamin kaput u đubre, koja je majci kupila bundu i koja je shvatila: cele zime njena majka je išla u prodavnicu u ko zna čemu ili uopšte nije ni izlazila iz kuće…”
Ovu priču mi je ispričao jedan student. Srce mi se steglo dok sam ga slušala— izgledalo mi kao da mi govori o mojim greškama koje sam napravila sa roditeljima. Imam istu “foru” sa vađenjem stvari iz frižidera roditelja:
„To su pileće kosti za mačke“, pokušala je da mi objasni mama.
Hranila je mačku u dvorištu. I toliko su im se nakupljale kosti, da je taj smrad bio neizdrživ…
Kupila sam im novi regal za spavaću sobu. Videla sam njihov pogled kada sam počela da izbacujem stvari iz starog ormara, da bih ga izbacila i napravila mesta za novi. Nisu bili srećni zbog toga.
U isto vreme, imala sam sreće: imala sam, moglo bi se reći, uzorne roditelje. Živeli su zajedno 71 godinu – zajedno, mirno, složno. Prihvatili su moju pomoć, moralnu i materijalnu. Zanimao ih je moj život. Ali i sa takvim roditeljima ponekad sam pravila greške.
Teško mi je da shvatim da to nisu više oni isti ljudi što su me vodili na planinarenje, pešačenje, letovanje, zimovanje… Ali treba da ih prihvatim sada ovakve kakvi jesu…
Ovo su 5 pravila koje ne smete da prekršite kada je reč o starim roditeljima:
1. Ne menjajte navike roditelja.
Oni imaju svoj ritam koji ih smiruje, zahvaljujući kojem se osećaju dobro.
2. Ne plaši roditelje svojim troškovima.
U starosti, mnogi ljudi postaju oprezniji po pitanju troškova. Kupovina nove stvari ih uznemiruje, čak i ako je stvar bila apsolutno neophodna: žao im je što se rastaju sa novcem. A ako nešto kupite, njima je žao vašeg novca isto koliko i njihovog.
Ako vaši roditelji imaju ovu osobinu, nemojte ih ubeđivati. Kad im kupite novu odeću, samo pažljivo skinite etikete sa cenama i recite: “Mama, kupila sam ovo sebi, ali mi ne stoji. Šteta mi da ovo bacim…”
I majka će to sigurno nositi, jer neće moći da dozvoli sebi da to bacite.
Ako roditelji odbiju da se leče u privatnim klinikama, a vi zamolite privatnog lekara da dođe kod njih, a njima kažite:
“Tata, ovo je poznanik. On je muž moje drugarice. Zamolila sam ga da dođe i pregleda te…”
3. Usrećite svoje roditelje. Ponekad kažu: “Starci su kao deca”. Avaj, ovo nije istina. Svaki novi dan deteta je uspon. Svaki novi dan starijeg čoveka je pad. Deca se smeju tri stotine puta dnevno. Koliko često vidite svoje roditelje kako se smeju?
Ako je moguće, pokušajte da naučite roditelje da koriste društvene mreže ili usluge na kojima mogu da gledaju svoje omiljene serije. Da, biće vam potrebno mnogo vremena, biće potrebno mnogo strpljenja. Ali kada se roditelji počnu da aktivno komuniciraju – bićete nagrađeni sjajem u njihovim očima. Starijim ljudima je potrebna komunikacija – i moći će da je dobiju na društvenim mrežama.
4. Ako vaši roditelji razviju demenciju, ne pokušavajte da joj se oduprete.
Nisam razumela da sam povredila svoju majku kada sam odgovorila na njeno pitanje:
– Mama, hajde da se setimo o čemu smo upravo pričali?
Oči su joj postale uplašene i uznemirene. Osetila je da nije ispunila moja očekivanja i shvatila: ne može, ne može uopšte da ih ispuni. Nju je to strašno mučilo – a ja sam se mučila, ne shvatajući kako da joj pomognem.
Doktor moje majke mi je rekao pravu taktiku. Rekao je:
Ne mučite njenu RAM memoriju – nećete ništa popraviti. Okrenite se dugoročnom pamćenju – radi mnogo bolje.
Počeo sam da pitam svoju majku o njenom detinjstvu – njenom detinjstvu, mom detinjstvu. Počeli smo da razgovaramo sa njom na apstraktne teme – šta je ljubav, šta je porodica… Bili smo srećni u takvim trenucima: ja i ona. A ovo je najvažnije za nas – odraslu decu starijih roditelja: da nam naša komunikacija donosi sreću…
Izvor: stil.kurir.rs
