Vranjanka Milena Mišić koja živi u Beogradu, prošle godine se trbuhom za kruhom, otisnula put daleke Aljaske.
Ona je puna 2 meseca tamo radila u fabrici za obradu ribe i vratila se u Srbiju bogatija za 10.000 dolara. O svojoj avanturi, Milena je detaljno pričala.
– Sasvim slučajno sam otišla. Trebalo je moja drugarica da ode, ali ona nije mogla pa sam ja “upala” umesto nje. Vizu i svu papirologiju sam brzo završila preko jedne agencije koja pronalazi radnike i već u julu sam bila u avionu za Ameriku. Dobro, prvo Istanbul, pa iz Istanbula u Njujork, pa odatle do Sijetla, pa iz Sijetla do Enkoridža, pa onda do Nakneka. Bukvalno, tri dana jahanja. Stvarno, put je trajao tri dana – započinje Milena priču.
Njoj su na Aljasci bili obezbeđeni smeštaj i hrana. Ipak, ističe da posao na Aljasci uopšte nije za slabe – ni psihički ni fizički.
– Kada smo tek stigli, prvo smo kukali zašto nema toliko posla. Međutim, kada su nas rasporedili u smene i kada smo počeli… Uopšte nam nije bilo svejedno. Fabrika radi 24 sata dnevno, Dakle, radi se u tri smene, a one traju po 16 sati. Ja sam radila od 22 sata do 14 sati sledećeg dana – objašnjava Milena.
Mileni ovako duge smene i rad na hladnom nisu teško pali i to sve dok je imala povređenu ruku.
– Definitivno nije posao za nekog plačljivka. Prvih pet dana je teško navići se. Umorni ste, sve vas boli… Bilo je ljudi koji su i odusta jali posle tri dana. Ali ja sam razmišljala da ne mogu da odustanem jer u tom slučaju ne dobijete povrat novca i to znači da ste praktično bacili bar jedno 1.500 evra koliko vas koštaju put i viza. Došla sam tamo da radim, ne da odustajem – priznaje hrabra Milena.
Kako kaže, nastavila je da radi i sa povređenom rukom. Prvo sam bila raspo- ređena da čistim ribu. To i nije toliko fizički težak posao. Mašina uglavnom očisti sve iznutrice, moj posao je bio samo da nožem očistim ono što mašina nije uspela. Međutim, posle pet dana rada istegla sam tetivu na desnoj ruci. Naravno, oni su meni ukazali medicinsku pomoć i njihova preporuka je bila da ne radim, ali sam ja to odbila i rekla sam da želim da nastavim. Da bi me testirali, da li stvarno mogu da radim, rasporedili su me na sortiranje ribe. To ume da bude fizički naporan posao. Imate tri klase ribe – prvu, drugu i treću. Oni su me stavili da radim sa prvom klasom ribe – to su najveći, najteži i najbolji losos. Ja sam to radila levom rukom, jer sam desnu fiksirala. Kada su videli da posao mogu da obavljam levom rukom kao što neki rade sa dve ruke – ostavili su me u firmi i prebacili na sortiranje treće klase, a tu već ima jako malo ribe – priča iskreno Milena, inače samohrana majka dvoje dece.
Nakon zamalo fijaska u prvoj firmi, Milena je dobila transfer u fabriku u drugom mestu. Ova žena uspela je i to da prebrodi i da se vrati u Beograd posle dva meseca i šest dana.
– Prebacili su me u fabriku u Sjuardu. Isti je princip rada, isto se radi sa lososom, samo što sam tu bila zadužena za merenje konzervi. Dakle, senzori izmere svaku konzervu sa mesom i pokažu da li u nekoj ima manjka ili viška. Moj posao je bio da dodam ili oduzem meso iz takvih konzervi. Ta firma nije radila 24 sata, nije se radilo noću, pa je to bilo malo lakše – objašnjava Milena.
Pored toliko posla i dugih smena, nije joj ostajalo mnogo vremena za druženje i razgledanje. Ipak, Milena je ovo iskustvo ostalo u lepom sećanju, a najavljuje da će se i ove godine ponovo otisnuti put Aljaske.
– Bili smo smešteni u kontejnerima. Nas pet je delilo jedno kupatilo, ali postoje i sobe sa odvojenim kupatilom. Čula sam razna iskustva, ali to stvarno nije bio moj slučaj. Sve je bilo korektno, bilo je toplo, a kupatila su uvek bila savršeno čista. Hrana je bila dobra. Za doručak smo imali voće, mafine i milion onih njihovih kolača. U kuhinji su radili Srbi pa smo imali pravu domaću kokošiju supu uz, naravno, još nekoliko jela koja smo mogli da biramo. Najviše sam se radovala domaćem pasulju – kaže kroz smeh Milena.
Izvor: blic.rs
