“The World” je brod dugačak 196 metara, sa 165 luksuznih apartmana, teniskim terenom u punoj veličini, šest svetskih restorana sa vrhunskim šefovima kuhinje, pozorištem, bioskopom, bibliotekom sa hiljadama različitih naslova, bazenima, terenom za mini golf… Jedinstven je u svetu po tome što su apartmani na brodu u privatnom vlasništvu i predstavljaju dom za milionere koji dele zajedničku strast – ljubav prema egzotičnim putovanjima.
Oni imaju privilegiju da obilaze najudaljenije i najnepristupačnije delove sveta, a da jutarnju kafu, dok gledaju sve nijanse okeana, popiju na svojoj terasi, a uveče, nakon posete malo poznatim plemenima i civilizacijama, zaspu u svom krevetu.
O životu na ovom brodu, kao i o neobičnim putovanjima i situacijama kojima je prisustvovao, priča Marko Stepanović (35), iz okoline Beograda koji na ovom kruzeru, na poziciji zamenika menadžera prodaje, radi već dve godine:
– “The World” je jedinstven projekat. Iako spolja izgleda kao svaki drugi kruzer, tu se sva sličnost završava. “The World” je u privatnom vlasništvu i time spada u jahtu, iako je veličinom daleko od toga. To je najveći rezidencijalni brod na svetu i jedini ove vrste. S obzirom da je u privatnom vlasništvu, sve odluke se donose na samom brodu od strane borda direktora koje su izabrali rezidenti. Oni su odgovorni da nadgledaju funkcionisanje broda, brinu se o ispunjavanju međunarodnih regulativa i zakona, planovima za budućnost…
Na brodu je, kako kaže, u svakom trenutku oko 300 članova posade, sa u proseku 150 putnika. Pored Marka na brodu, na poslovima održavanja i u SPA centru, rade još četiri kolege iz Srbije.
Život na brodu je, kako kaže, vrlo specifičan. S obzirom da njihovo putovanje nikada ne prestaje i da za razliku od kruzera nemaju matičnu luku, logistika i nabavka su najveći izazov.
– Sveže namirnice – voće, povrće, meso i ribu dobijamo svakih par dana i ovo nije lak zadatak, imajući u vidu da se često nalazimo u vrlo dalekim delovima sveta, gde su izvori za snabdevanje vrlo ograničeni – priča Marko.
Apartmani su, kako kaže, različitih veličina, a rezidenti su ljudi iz celog sveta – SAD, Švajcarske, Velike Britanije, Južne Afrike, Australije… Oni su biznismeni, doktori, naučnici, IT stručnjaci…
– Svako od njih se iz različitih razloga odlučio za dolazak ovde, ali zajedničko im je mogućnost da putuju svetom, a da njihova privatnost ne bude narušena, kao i mogućnost da posete destinacije koje retko koji brod može. Sve to, znajući da se uveče mogu vratiti svom domu i spavati u svom krevetu.
Skoro svake godine brod obavi jednu ili dve ekspedicije do najudaljenijih delova planete, pa je tako “The World” do sada posetio Južni pol, Namibiju, Grenland, Madagaskar, Svalbard…
– Početkom 2020. smo posetili Zapadnu Papuu u Indoneziji. Imali smo priliku da posetimo neka od pustih ostrva na koje je od početka sveta kročilo svega nekoliko ljudi ili čak niko nikada. Posetili smo i arhipelag Radža Ampat, koji važi za jedan od delova sveta sa najvećim bio i morskim diverzitetima na svetu. Na hiljade različitih vrsta riba, ptica i drugih životinja se mogu naći samo ovde i nigde drugde, kao i netaknute rajske plaže kakve se ne mogu videti čak ni na filmovima – priseća se naš sagovornik.
Veliki utisak na njega su ostavili i Japan, Vijetnam i Kambodža, ali će posebno pamtiti posetu ostrvima u Zapadnoj Papui, gde ljudi žive na tradiconalne načine, bez tekovima moderne civliziacije.
Poneko od njih, kako kaže, ima stariji model mobilnog telefona, ali, kako region nije pokriven signalom, služe im uglavnom za slikanje.
– Živi se uglavnom od ribarstva i poljoprivrede. Naselja ne broje više od 200, 300 ljudi. Iako odsečena od sveta, poseduju školu, koja se uglavnom sastoji od jedne ili dve prostorije, a deca nose školske uniforme. Sve što im je eventualno potrebno spolja – garderoba, sredstva za higijenu, školski materijal i slično, stiže jednom u 2,3 meseca manjim brodovima. Ovo su vrlo udaljena mesta i do njih je jako komplikovano i skupo doći, pa samim tim nema ni turista – objašnjava Marko i dodaje da većina meštana nikada nije videla ljude bele puti. On je za njih bio prava atrakcija:
– Non stop su me zaustavljali da se slikamo ili samo da me dodirnu. U jednom od sela, u okolini lučkog grada Biak, sam doživeo da me čovek zaustavi na ulici, uhvati za ruku i odvede kući, porodici koja broji desetak članova, kako bi se svi upoznali sa mnom i videli me, jer pored toga što sam dosta svetliji od njih, sa svojih 186 santimetra sam i pravi džin medu njima. Muškarci ovog regiona su u proseku visoki 163, a žene 153 cm.
Marko kaže da ga je najviše fasciniralo to što su ovi ljudi, iako žive vrlo skromne živote u vrlo ekstremnim uslovima, svi nasmejani i puni pozitivne energije koju iskazuju kroz pesmu, muziku i folklor – kroz emociju.
– A to i jeste poenta života – uživanje u malim stvarima koje nam stavljaju osmeh na lice, u krugu najbližih – zaključuje Marko koji kaže da je do sada obišao 90 zemalja sveta i da mu je san da napravi krug oko planete, a onda bi se vratio u Srbiju i otvoriorestoran u kojem bi se služili specijaliteti iz dalekih krajeva sveta.
Izvor: kurir.rs