Neke životne priče prevazilaze i one iz filmova i romana. Upravo takva priča prati Zoricu Štrbac koju je majka, Srpkinja na privremenom radu u Nemačkoj, samo nedelju dana nakon porođaja stavila u torbu i bacila u reku. Na Zoričinu sreću, spasilo ju je grmlje, a zatim i slučajni prolaznici.
Zoričina priča počinje 3. avgusta 1969. godine u 03.57 časova u bolnici u Augsburgu, gde se njena majka, srpska gastarbajterka koja je krila trudnoću, porodila. Kako je ispričala za nemačke medije, prošlo je nedelju dana od rođenja bebe do odluke da je se reše.
Doktori i sestre, koji su videli da nije spremna za bebu, nudili su joj pomoć. Međutim, ona je odbila i napustila je bolnicu.
“Osoblje klinike joj je ponudilo da ostane tamo. Nije bila pripremljena za dete, čak nije imala ni kompletić za bebu”, ispričala je Zorica pre tri godine u intervjuu za nemački “Bild”.
Umesto da ćerki olakša život i prihvati pomoć, Zoričina majka se odlučila za neverovatan potez. Rešila je da svoju bebu od osam dana, stavi u torbu i da je baci u reku Lek.
“Bacila me je kao đubre. Torba je pala dva metra niz obalu reke Lek, ali nije upala u vodu. Grmlje me je spasilo”, rekla je ona.
Ipak, sudbina je za nju imala bolji plan. Nakon što je dva sata torba stajala u grmlju, slučajno su je pronašli majka Regina Reidser i sin čuvši je kako plače zatvorena u torbi. Kada su prišli videli su da su insekti i bube već prekrili torbu.
Brzom akcijom policije, majka je uhapšena. Nakon što je provela u zatvoru godinu dana, rekla je kako se kaje zbog počinjenog. To joj je bila olakšavajuća okolnost, a sa izlaskom je ponovo dobila Zoricu na staranje.
Kod majke je bila sve do svoje treće godine, kada ju je uzeo otac. Za svoju životnu priču saznala je tek kasnije preko nemačke štampe. Tokom puberteta, zbog čitave priče, trpela je uvrede od strane vršnjaka.
“Govorili su mi da sam ionako smeće i pošto me nije želela ni majka, ne žele me ni oni. U pubertetu sam se osećala suvišnom, pitala sam se zašto sam uopšte i preživela”, priznala je ona u emotivnom razgovoru za “Blid”.
Kroz glavu joj je godinama prolazilo isto pitanje – zašto.
Na sva ta pitanja, konačno je rešila 2003. godine da nađe odgovor i to upravo od biološke majke. Putem medija u Srbiji, uspela je da dođe do majke. To je bio prvi i poslednji put da su pričale. Nažalost, odgovor nije dobila.
“2003. godine pronašla sam je preko oglasa novina u Srbiji i otišla sam tamo. Našle smo se lice u lice posle toliko godina. “U šta buljiš, zar me ne prepoznaješ?” pitala me je na srpskom. To je bio poslednji put da sam srela majku”, rekla je Zorica, dodajući da odgovor zašto je pokušala da je se reši na takav način, od majke do danas nije dobila.
Posle tog susreta sa biološkom majkom, Zorica je odlučila da je više nikada ne potraži.
“Ona za mene više ne postoji”, kratko je poručila ona u intervjuu za “Blid” pre tri godine.
Zorica danas živi u Nemačkoj, gde ima porodicu, polusestru, zeta i sestričinu. Kao jedan od najemotivnijih delova intervjua, izdvaja se i njen susret sa Reginom Riedser koja joj je spasila život.
Prilikom emotivnog susreta obe su se jako grlile i plakale i to na mestu gde je decenijama unazad sve počelo, na obali reke Lek. Zorica je za svoju spasiteljku spremila i poklon – uramljenu detelinu sa četiri lista, koju je, kao je rekla, sama ubrala.
Izvor: blic.rs
