Ako imate manje od 13 godina radnog staža u velikom ste problemu da ostanete bez penzije.
Jedan od uslova potrebnih za odlazak u penziju je najmanje 15 godina radnog staža. Međutim, prema zadnjoj analizi Populacionog fonda Ujedinjenih nacija, čak 150.000 građana Srbije, starijih od 65 godina nema pravo na penziju, upravo zbog tog uslova.
Bilo da ih poslodavac nije prijavio ili nisu radili uopšte, da li su poreze i doprinose uplaćivali 10 godina ili 6 meseci – nemaju pravo na penziju, a novac koji su kroz državne namete uplaćivali im se svakako ne vraća. 15 godina radnog staža je uslov, a jedina mogućnost da građani sa nekoliko godina kraćim radnim vekom dobiju bilo kakvu penziju jeste da uplaćuju dobrovoljno penzijsko osiguranje.
Pored 15 godina radnog staža, za muškarce je uslov i 65 godina života, a za žene 63,5. Takođe, bez obzira na pol, građani mogu da odu u penziju i kada dostignu 45 godina radnog staža, bez obzira koliko su stari.
Onaj ko je radio makar i godinu dana manje od 15, ili mozda radio neprijavljen, nema pravo na penziju. Ali ipak, postoji rešenje, ali samo za ljude kojima do ispunjavanja ove donje granice fali do dve godine staža. Oni koji su radili 13 ili 14 godina, mogu da traže pomoć države, a to je rešenje koje nudi Nacionalna služba za zapošljavanje.
Nedavno je dr Mario Reljanović, predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo, objasnio da „spas“ nudi osiguranje za slučaj nezaposlenosti.
Ovo osiguranje je jedan od doprinosa koja plaća svaki poreski obveznik, tj. njegov poslodavac. Dakle, pored zdravstvenog, penzionog i invalidskog osiguranja, poslodavac plaća i osiguranje u slučaju nezaposlenosti, 0,75 odsto.
To u praksi znači da građanin koji je radio 13 ili 14 godina, može da bude u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. U tom periodu, on svakog meseca prima malu naknadu, a Nacionalna služba u tom periodu takođe uplaćuje poreze i doprinose. Nakon te dve godine, ili čak manje, u zavisnosti od toga koliko građaninu fali do penzije, ostvaren je uslov, a penzija je zagarantovana.
Naravno, kako je rekao Reljanović, postoji i caka, specifični uslovi koje građanin mora da ispunjava kako bi mogao da se nađe u ovoj evidenciji. Jedan od uslova je da su doprinosi za slučaj nezaposlenosti bili uplaćivani 12 meseci neprekidno, ili 12 meseci sa prekidima, ali „unutar“ 18 meseci. Bitan je i razlog odlaženja sa poslednjeg radnog mesta. Tako građanin u evidenciji može da se nađe ako je bio tehnološki višak, ako mu je istekao ugovor na neodređeno, ako je firma u kojoj je radio prestala da postoji.
„Međutim, ako je zaposleni sam dao otkaz, gubi se ovo pravo“, kaže Reljanović.
U svakom drugom slučaju, građani Srbije nemaju pravo na penziju, makar bila i minimalna. Ukoliko je neko bio zaposlen 5, 10 ili 12 godina, a za to vreme je njegov poslodavac uredno plaćao poreze i doprinose – državu to uopšte ne zanima. Nijedan dinar od iznosa koji je uplaćen u PIO fond zaposleni neće dobiti ukoliko nema dovoljno godina radnog staža.
Što se tiče drugih rešenja, za njih građani Srbije moraju da plate dodatno. Radi se o uplatama u dobrovoljne penzijske fondove, bilo privatne, bilo državne.
Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti nalaže da su građani kojima fali do dve godine radnog staža za penziju, jedna od grupa koja ima pravo na korišćenje novčane naknade po osnovu nezaposlenosti.
„Novčana naknada pripada nezaposlenom u trajanju od 24 meseca, ukoliko nezaposlenom do ispunjavanja prvog uslova za ostvarivanje prava na penziju“, stoji u Zakonu.
Korisnik novčane naknade ima pravo na zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu. Ali, ovi doprinosi sadržani su u novčanoj naknadi i plaćaju se na teret lica koje je prima, odnosno građanina koji pokušava da dođe do 15 godina staža.
Izvor: kurir.rs
