Vernici Srpske pravoslavne crkve 27. januara obeležavaju Svetog Savu, jednog od najvažnijih srpskih svetaca, koji je 1219. godine uspeo da izdejstvuje autokefalnost Srpske pravoslavne crkve.
Prema narodnom verovanju, na Svetog Savu ne sme da se nosi ništa crveno. Ovo verovanje potiče iz starih vremena kada su seljaci strahovali da im vukovi ne pojedu stoku. Sveti Sava je smatran pastirom i zaštitnikom stoke, pa se ona na Savindan, po običaju, puštala na ispašu. Ipak, crveno se nije nosilo jer se verovalo da boja krvi privlači vukove. Takođe, na ovaj dan se smatra da nije povoljno otvarati britvu, oštriti noževe ili bilo koji alat kako bi čeljusti vukova ostale sklopljene.
Postoji verovanje da je loš znak ako na Svetog Savu grmi, jer se smatra da će se sigurno desiti nešto loše. To se povezuje sa činjenicom da su udari gromova zimi izuzetno retka pojava. O grmljavini na Svetog Savu govori i narodna pesma “Početak bune na dahije”.
Veruje se da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu. Iako je ovaj dan crveno slovo, na Svetog Savu se u domaćinstvima uglavnom sprovode suprotnosti u odnosu na uobičajene običaje za velike praznike. Kako je nekada stoka bila puštana na ispašu, verovalo se da domaćin na Savindan treba da obavi sve bitne kućne poslove. Žene tog dana smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno obaviti veliko spremanje.
Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, barem neku pesmu, kako ne bi postala lenja i kako bi napredovala tokom cele godine. Sveti Sava se u Srbiji odavno tradicionalno proslavlja kao školska slava. Ovaj običaj je bio prekinut 1945. godine, ali je devedesetih godina prošlog veka ponovo vraćen u srpsko školstvo.
Izvor: espreso.co.rs
