Mnogi gradovi Srbije preplavljeni su oglasima u kojima se traže radnici u trafikama, magacioneri i vozači-dostavljači, za plate koje se kreću od 50.000 do 100.000 dinara.
Odziv zainteresovanih, međutim, slab je, a kumuje mu, iako se za ove poslove ne traži posebna struka, i to što uz osnovni posao ide još dosta obaveza, ali i činjenica da poslodavac radnike najčešće prijavljuje na minimalac.
“Potrebni radnici u trafikama na više lokacija, plata 50.000 dinara, prijava, jedan slobodan dan nedeljno, iskustvo nije neophodno”, tekst je oglasa u kojima se traže ovi prodavci. Još primamljivije zvuči oglas u kojem se traži magacioner za platu od 65.000 dinara plus, kako je navedeno, “plaćanje preko norme”, a atraktivna je ponuda i za vozača dostavljača kojem se nudi zarada od 100.000 dinara, ako bi taj posao obavljao sopstvenim, odnosno 80.000 dinara ako bi koristio firmino vozilo, naravno sa plaćenim gorivom.
Deluje pristojno i to su znatno više plate za ovaj sektor trgovine nego što su bile ranijih godina. S druge strane, zainteresovanost čak i onih koji trenutno nemaju nikakav posao, manja je nego ikad, a to potvrđuju i oni koji su oglase u potrazi za prodavcima i postavili.
– Istina je da je radnika za rad na trafici teško naći, pogotovo u većim gradovima, dok je u manjim mestima, gde je manji promet i posao kudikamo lakši, lakše naći prodavce. Obećana plata od 50.000 dinara, nažalost, nije početna nego maksimalna. Radnici na trafikama se prijavljuju na miminalac, a na 50.000 dinara mogu da „izađu“ kroz bonuse koji se ostvaruju prodajom artikala koji su na akcijama. Ako se sa platom na trafici uporedi, na primer, zarada u nekoj fabrici gde se ne traži dodatno angažovanje u smislu da sami animirate kupce i nudite im nešto što im nije bila namera da kupe, jasno je da će se većina, pogotovo ako se u fabrikama ne traži odgovarajuća stručna sprema, pre opredeliti za taj posao, nego za trgovinu – objašnjava sagovornik iz jedne od firmi koja traži trafikante.
Da je posao na trafici daleko od atraktivnog, potvrđuju i oni koji u njima rade, ističući da im sem minimalne plate najviše smeta manjak slobodnih dana, nedostatak toaleta i svakodnevni strah od krađa “koje zaposleni moraju da nadoknade iz sopstvenog džepa”.
– Radiš u “kutiji” u kojoj se zimi smrzavaš, a leti kuvaš. Posao nije samo prodaja, nego i utovar. Da bi ostvario veću zaradu moraš da reklamiraš gomilu sitnica na akcijama, a za to se određuje norma. Godišnji odmor nije problem, on postoji, ali problema bude kad neko mora na bolovanje, a onda nema ko da radi. Da ne govorim o svakodnevnoj muci kad i kako otići u toalet, nemoguće je samo zaključati trafiku jer moraju da se zaključaju svi frižideri, a to traje. Ovo zaista radi samo onaj ko mora – poverava se jedna prodavačica koja je iz razumljivih razloga želela da ostane anonimna.
Pored trafikanata, manje je zainteresovanih i za posao magacionera, iako plata za ta radna mesta nije minimalac i ne traži se dodatno angažovanje prodaje da bi se ostavrili bonusi zarade.
– Najlakše je fizikalisanje i da je samo to. Jer, prijem, organizacija, popis, izdavanje robe praćene odgovarajućom dokumentacijom, jednostavno nisu stvari koje mogu da se rade “polovinom” mozga, bez iskustva i poznavanja o kojoj vrsti robe je reč i bez osnovne pismenosti na računaru, kamoli bez znanja eksel tabela. Obuka za ovaj posao je, s druge strane, površna i ubrzana, a sankcije za greške su odbijanje od plate i nadoknada štete nastale na robi. Ugovori su, naravno, na određeno – objašnjava jedan magacioner.
Konačno, kada je reč o vozačima-dostavljačima robe, sagovornik iz jednog trgovinskog lanca koji organizuje njihov rad ističe da je zaista u pitanju izuzetno naporan posao za koji je trenutno maksimalna plata 80.000 dinara i to samo u beogradskim firmama.
– Svaki od dostavljača dnevno treba da obiđe od 30 do 50 trgovina, ali ne u jednom mestu nego, kao što je na primer slučaj kod nas, na relaciji Beograd-Obrenovac-Ub-Valjevo-Mionica. Ako radi sa svojim vozilom, onda ima bolju platu, ali tu su mu onda troškovi održavanja i registracije. Posao je zbog vremena provedenog za volanom bukvalno “kičma trans”, a gde su parkinzi, gužve, saobraćajna policija? Tako da veliki broj njih ne može da stigne na sva odredišta, a ako mu fali jedna kutija robe u gepeku, on je kriv i mora da nadoknadi. Ovaj posao je život van kuće i lišavanje od svakog društvenog života – kaže on.
Sve navedeno, kako smatra i ekonomista Saša Đogović, utiče da ova neatraktivna zanimanja u trgovinskom sektoru i dalje ostanu neatraktivna, bez obzira što za njih u najvećem broju slučajeva ne treba odgovarajuća stručna sprema.
– Plata je u većini slučajeva zakonski mimimalac, rad je na određeno vreme, nema garancije sigurnog radnog mesta. U pozadini je poodavno nestabilno tržište koje znači i nestabilnu trgovinu, a posledica je manjak privatne inicijative i nemanje slobodnog čoveka koji ima stabilnost zarade i sigurna primanja u privatnom sektoru. Zato imamo i društveni ambijent gde su poželjna radna mesta u javnom sektoru, da se sa što manje žara i truda ima sigurna plata – zaključuje Đogović.
Izvor: blic.rs
