Srpska pravoslavna crkva i vernici danas proslavljaju Vaznesenje Gospodnje ili Spasovdan, koji je i slava grada Beograda, a u mnogim mestima u Srbiji je i zavetina – praznik celog naselja.
Poštovan je veoma i u predhrišćanskom vremenu, a tradicionalno je cenjen i poštovan u doba cara Dušana. Smatra se da nije slučajno što je čuveni Dušanov zakonik obnarodovan 1349. na Spasovdan, a na isti praznik i dopunjen 1354. godine.
Spasovdan pada uvek u četvrtak i to šesti po Vaskrsu. Crkva ga praznuje kao Vaznesenje Gospodnje, jedan od 12 velikih praznika i osam Hristovih praznika.
Prema narodnom predanju, tog dana se spasio Bog od loših ljudi i otišao – vazneo se – na nebo, a ostala je i priča da je Bog pobegao na nebo od zlih i nevaljalih ljudi. Ovo je veoma srećan dan, kada sve valja započinjati.
Od davnina je Spasovdan, kao duboko ukorenjena svetkovina u narodu, prolećni praznik stočara i zemljoradnika. Smatra se veoma srećnim varovnim danom kada sve valja započinjati i zato se zove još Spasovlje.
Prema običajima, na ovaj praznik muškarci se ne briju, žene se ne umivaju, a deca ne kupaju. Ne spava se preko dana, da se ne bi dremalo preko godine. Ujutru se najpre okuse jagode, a u prošlosti su čobani pravili krstiće od leskovih grana, pa ih ujutro stavljali na krovove kuća i pomoćnih zgrada, na torove i pritvorke, a zabadali su ih i na njive s usevima. Pre Spasovdana nije se okušalo mleko od Nove godine.
Izvor: kurir.rs
