Penjati se uz planinske litice ili spuštati niz fasade solitera, silosa, odnosno stubove repetitora za ove ljude je isto. Oni su zaljubljenici u avanturu, i njima su obe aktivnosti podjednako drage, a razlikuju ih samo po tome što za prvu oni moraju da plaćaju, dok za drugu dobijaju novac.
Pranje prozora na visokim zgradama za većinu njih je najpre bio hobi i dodatan izvor prihoda za finansiranje planinarenja i speleologije, da bi vremenom shvatili da izvođenje visinskih radova može da bude unosan biznis gde dnevno može da se zaradi i po 100 evra.
Pre 10, 15, pa i više godina bilo je dovoljno da imate opremu i malo iskustva u penjanju pa da perete prozore na desetom spratu, dok danas za to ipak treba da se poseduje licenca.
“Većina nas, koji smo ikada radili ove poslove, članovi smo ili smo nekada bili članovi planinarskih i speleoloških društava. To je bila osnova, a onda smo počeli da učimo razne zanate, kako bismo mogli da uradimo što više poslova. Tako da, pored pranja prozora i saniranja fasada znamo da popravljamo oluke, skidamo ledenice sa krovova, montiramo i servisiramo klima uređaja, izvodimo elektro radove …Sve to danas rade licencirani visinski radnici” – kaže Lazar Dojčinović (42) koji je još kao student za džeparac zarađivao perući prozore po oblakoderima širom Srbije i koji kaže kako ga rad na visini ispunjava.
Licenca za obavljanje visinskih radova se dobija nakon obuke, a posao perača prozora na visinama je težak, naporan i vrlo rizičan, zbog čega akcenat stavlja na zaštitnu opremu koja se svakodnevno proverava. Ali, uz to, vrlo je važno da svi oni koji sa bave visinskim radovima budu „u treningu“.
“Ne možete da obavljate ovaj posao ukoliko niste fizički spremni. I ne samo fizički, nego i psihički. I sve dok imate psihofizičku snagu možete da radite, a čim osetite prve pokazatelje da ostajete bez njih, morate da se povučete. Jer, bezbednost mora dude na prvom mestu. Verujte, nije lako sedeti po sedam osam, nekad 10 pa i više sati na klupi na 20-30 metara visine i imati punu koncetraciju sve vreme. A ona je neophodna jer vi morate i da zaštitite mesto gde radite, da slučajno ne biste povredili nekoga ispod vas”, kaže Marko Draškić iz Novog Sada, koji pored posla u turističkoj agenciji kao frilenser obavlja visinske radove.
Jedan od onih koji se bavi samo visinskim radovima je i Vladislav Sudakov, vlasnik firme Urban alpinism koja zapošljava nekoliko desetina radnika.
“Ne plaše se visine i željni su da zarade, a kod nas je taj iznos i do 100 evra dnevno. Međutim, u inostranstvu je satnica oko 18 evra, pa je valjda jasno zašto većina onih sa iskustvom radije bira da radi „preko“. Što se bezbednosti tiče, ona je na prvom mestu i užad su atestirana na težinu od oko dve tone. Ukoliko se peru prozori na stambenim zgradama onda se obično na ulazu u zgradu ostavi obaveštenje da će se vršiti radovi. Međutim, uvek ima neko ko nije pročitao taj dopis. I onda dođete u zanimljivu situaciju da se stanari potpuno iznenade kad vas vide kroz prozor”, kroz psmeh kaže Vladislav Sudakov.
Izvor: espreso.co.rs
