Život je pripremio nešto drugo za tinejdžera koji je imao u planu sportsku karijeru, i bio na pola puta da to i ostvari.
Na insistiranje majke upisao je Fizičku hemiju, a indeks mu je bio potreban da bi dobio besplatnu markicu za prevoz. Na fakultetu je “upao” u društvo dece najistaknutijih porodica u Beogradu, koji su ga povukli ka uspehu, a onda su ga marljiv rad i malo sreće lansirali među samu elitu.
Kako i sam danas kaže: “da biste završili fakultet morate najpre da ga upišete”. Njemu su se onda kockice same slagale.
Profesor dr Dejan Ilić, svetski priznati naučnik, inovator, istaknuti privrednik i naučni savetnik nemačke države, više puta je bio proglašavan za najboljeg menadžera i inovatora u Nemačkoj. Pod njegovim vođstvom procvetala je kompanija Varta, osmislio je preko 700 patenata, a Oskara za inovacije dobio je sa tehnološkom kompanijom Ari.
Kako je napustio rodno selo Selevac i bez znanja nemačkog jezika uspeo da dođe u krugove uspešnih i postane najpoznatija i najcenjenija ličnost u Nemačkoj, šta ga je najviše oduševilo kod Stiva Džobsa i u kakvom je odnosu danas sa Angelom Merkel, profesor dr Dejan Ilić podelio je sa nama.
Niste hteli da studirate a onda ste upisali jedan od najtežih fakulteta. Zašto fizička hemija?
Ja sam to upisao iz dva slučajna efekta. Prvi je što me je majka terala da to upišem, jer je njen najbolji đak tada završavao fizičku hemiju i ona je bila njime oduševljena. A drugi, da bih dobio besplatnu markicu za prevoz. A pošto se tu nije polagao prijemni ispit, i upisao sam ono što je majka želela.
Studiranje me i nije zanimalo u tom trenutku jer sam trenirao odbojku i zarađivao više od mojih roditelja zajedno. Međutim, kada sam došao da overim semestar, onako u vojničkoj jakni i čizmama, sretnem jednu grupu prelepih devojaka, i tu mi se jedna dopadne i zbog nje počnem da dolazim na predavanja. U toj grupi su bile unuka Pavla Savića, zatim Rajh Tijana, ćerka najpoznatijeg advokata u to vreme u Beogradu, ćerka direktora Vinče i ćerka tadašnjeg direktora Geneksa. I tu smo se združili i postali smo nerazdvojni i prijatelji smo i dan danas. Uz njih sam polagao ispite i završio fakultet za tri i po godne.
Tada sam napustio odbojku i rešio da idem da u Nemačku da radim doktorsku disertaciju. Kada je došla prilika na mom fakultetu, tražili su se samo dvojica, i već su bili izabrani. Međutim, jedan od njih pre samog polaska slomi nogu i mene profesor fizike sretne na hodniku u petak po podne i pita da bih išao, a voz kreće u nedelju uveče. I ja tu spontano odgovorim “hoću”. Kad sam došao u Drezden na fakultet nisam govorio ni nemački, ni engleski, samo vrlo malo francuski. Istog dana na fakultetu su određivali ko će šta da radi i meni tada daju neki boks i kažu: “ti ćeš da radiš litijum baterije”. Ja sam bio presrećan što ću to da radim, jer oni svi rade sve ono što je klasično, a nesrećan jer ništa nisam razumeo šta treba da radim. Međutim, ubrzo sam sve to savladao i napredovao i tada prvi put smišljam bateriju za pejsmejker, kojoj dajemo garanciju 10 godina, a do tada je bila dve do tri godine. I tada smo dobili patente.
U to vreme sam imao dosta novca, vozio sam dva automobila, kao Srbin prođeš ali uvek te prate. U jednom momentu me zovu da vodim projekat i da budem odgovoran za sve lekare pored Drezdena, a tu radi 4.500 ljudi. I ja u to vreme radim svoju disertaciju i postajem glavni za instalaciju baterije i pejs mejkera u celom tom kompleks Institutu. Međutim, ja sam želeo samo da završim i da idem dalje, jer sam tada imao razne ponude za post doktorske studije, zvali su me iz Amerike, iz Francuske i mogao sam da biram gde ću.
Studirao je sa Angelom Merkel, a kako kaže i danas se čuju.
Da bi odbranio doktorsku disertaciju trebalo je najpre da položim ML (Marksizam i Lenjinizam). I pošto sam nekoliko puta to iskritikovao, nisu mi dozvolili da prođem i poslali su me za kaznu na prevaspitavanje u Lajpcig. Tamo u laboratoriiji upoznajem dve devojke i jedna od njih bila je Angela Merkel. Ona je tamo provela 12 godina, radila je fiziku u fizičko hemijskoj laboratoriji i posle mene je doktorirala. Mi smo u to vreme živeli u istom domu, radili smo u istoj laboratoriji i tu počinje naše druženje. Uveče kad izlazimo ona i njena drugarica mi prevode sa Engleskog na Nemački i tako se to pretvorilo u prijateljstvo za ceo život. Mi se čujemo i danas, i vidimo se kada to dozvole prilike. Kad sam prebacio proizvodnju Varte iz Singapura u Nemačku, odmah sam je zvao i ona je bila na otvaranju. Tada je bila ministarka životne sredine.
Kada sam počeo da pravim prvu bateriju za Stiv Džobsa, nisam imamo sredstava, gazde nisu verovali u profit. Ja tada odlazim kod Merkelove i kažem: “daj mi neki kredit, daj mi nešto samo da ih ubedim”. Ona pita: “koliko ti treba?” a ja kažem samo 50 miliona. Tada nisam vodio celu Vartu, već samo jedan deo, a i to sam preuzeo sa crvenim slovima, nisam imao nikakvu zaradu. Ona se oduševi idejom šta ja tada radim i da mi šest miliona.
U to vreme nije bilo dugotrajne baterije u lap topu, već kad se isprazni on se gasi i svi podaci nestaju. I onda smo mi došli na ideju da napravimo bridžing bateriju i ponudimo je Tošibi. Epl je nekako za to saznao, i tada dobijamo poziv da dođemo. Znao sam da su Stiva Džobsa izbacili iz firme ali nisam znao da se vratio. Na moje veliko iznenađenje na sastanku se pojavljuje on i zove nas da popričamo u drugoj prostoriji. Pita on nas šta imate, i ja mu tu predstavim baterije koje bi zapravo služile da premoste za čuvanje podataka dok se ne dođe do punjača, nekih 4 do 10 minuta. On se tu oduševi, pita koliko imaš toga i koliko možeš da proizvedeš? Sastanak je trajao četiri minuta.
A druga naša saradnja je bila kada je započeo ajfon. Tada mu je Nokija bila konkurencija, a ja sam za njih pravio prve litijum polimer baterije. Pozove on mene i sad tamo moraš da mu održiš prezentaciju. Usred rečenice on te prekine i kaže: “Molim te, trebaju mi samo tri stvari, da ima određeni kapaciitet, da ima određen napon i da bude anti magnetična. Možeš li ti to da mi napraviš?” Ja onako pun sebe kažem: “To je nemoguće”. On kaže: Molim, nemoguće? Hvala momci, završili smo našu diskusiju, i ustane i ode. Mi nismo mogli da verujemo, da nije želeo ni da mu objasniš zašto i kao je nemoguće, ni da ulazi u bilo kakvu diskusiju dalje. Dobacio je samo na izlazu: “Ako nađete rešenje, pozovite me”.
Posle nekog vremen našli smo rešenje koje je tražio. Ja ga tada zovem, kažem mu: “Stiv imam rešenje za tebe”, a on kaže: “Stvarno?” Ja ga tu pitam hoćeš da vidiš, a on odgovara: “Ne treba da vidim, ako si ti siguran to je to”. I tako je se odvila našla druga saradnja a ja uopšte nisam ni znao tada za šta pravimo i da će to da bude za ajfon.
Sve te oduševljava kod Stiva, nema ništa što ne može da ti se svidi. Posebno to što je bio marketing genije. Šta god vidi on pretvori u dolar. On baterije koje smo mu prdavali nazove “batery forever” i on za šest meseci uzima procenat od tošibe 10 odsto, što je bilo nenormalno. Jer mi smo tada iste te baterije već prodavali Tošibi ali oni nisu reklamirali na pravi način. Sve je imao u glavi, i zato je sve funkcionisalo.
Što se tiče prijateljskog odnosa, to sa njim nije moguće bilo jer on nema privatan život. Mi smo se viđali nekoliko puta, jeli, pili ali on nikada nema vremena. Bio je jako arogantan i samouveren, ali moraš da budeš takav kad vodiš tako veliku firmu i kad imaš sve to u glavi ne možeš da imaš vremena za sve.
Izvor: kurir.rs
