U Višem sudu u Beogradu za danas je završeno suđenje koje se vodi protiv osumnjičenog dečaka i njegovih roditelja, kao i škole OŠ “Vladislav Ribnikar” gde je između ostalih, i Nina Kobiljski svedočila o životu svoje ćerke ali i o tom 3.maju, kao i nakon masakra.
Saslušanje je prekinuto zbog tehničkih razloga i nastaviće se 22.februara naredne godine.
Nina Kobiljski, majka devojčice Eme Kobiljski (13) koja je išla u razred sa osumnjičeni dečakom u svom svedočenju navela je da je ona bila njihova svetlost i treća sreća nakon što su joj pre nje dve trudnoće bile neuspele.
“Za ovih osam meseci hiljadu emocija, reči koje ja ne mogu ni da opišem, ni da kažem i, ni da podelim. Jako mi je važno da vam kažem sve što mi je na duši”, započela je svoje izlaganje neutešna majka koja se dostojanstveno držala u svom bolu dok je iznosila detalje.
“Ema je bilo prevremeno rođena beba i sve propratne bolesti koje idu uz to, briga o svemu, ona je uspela da prevaziđe kao pobednik, kao borac. Do 3. maja smo živeli život ispunjen ljubavlju. Imamo veliku poruku i ona je to obožavala, bila je ta koja je trčala u zagrljaj, nije mogao neko da se grči, a da ona ne dođe i zagrli taj zagrljaj. Nakon svih terapija koje je imala ona je izrasla u devojčicu koja je bila visoka 1.80 centimetara. Kada je uhvatila korak sa svojom generacijom u svemu je bila bliljantna. Naučila je sve što treba, da voli, da oprosti, ispravi gde je pogrešila, da bude dobar prijatelj, sestra, ćerka, unuka”, ispričala je Emina majka u jednom dahu.
Kako je opisala, krajem aprila bila je odsutna nekoliko dana i bila je kod bake i deke, koja je tada za nju rekla kako je jako odgovorna sve je radila sama, učila, išla na treninge.
“1. i 2. maja bili smo na vikendici, jako smo se lepo proveli. Bila sam oduševljena kako se ponaša, sve je radila, pomagala. U jednom trenutku sam nazvala Dragana i rekla mu: “Dragane meni se plače kako su ova deca dobra!” često mi Dragan kaže da “pa ti imaš taj 1., 2. maj, a ja nemam”… ,rekla je ona i dodala:
“U kolima kad smo se vraćali kući, češkala me je i rekla: “Mama, znaš koliko ja tebe volim”, priseća se Nina dana pre nego što će zauvek izgubiti dete.
Kako je dalje objasnila ona je pozvala prijateljicu da se srede za sutrašnji dan, tada se i Ena fenirala zbog fotografisanja u školi.
“To je bio prvi put da se ona isfenirala. Bila je srećna, samo se ogledala i govorila “ovako ću sad stalno”, a nakon njenih reči čuli su se jecaji u sudnici.
“To veče sam joj rekla da u životu mora da bude ljudina, tako je i otišla. Verovala je u svemu što joj govorim”, kaže ona.
Nina Kobiljski je potom navela da nikada nije ni pomislila da treba da se pripremi na ovako nešto.
“3. maja kada sam ustala, Ema me je čekala spremna. Imala je majicu koju sam joj kupila na putovanju, stavila je korektor na bubuljice, stavila je maskaru, sjaj za usne. Rekla sam joj: “Ema, jako si lepa!”. Pitala sam je i kada je ustala, a ona mi je rekla:” Pola sata ranije da sve stignem.” Radovala se tom slikanju, radovala se da ide u školu”, prisetila se poslednjeg jutra kada je ćerku videla živu.
“Ja sam krenula na posao u Pančevo, ali u 8.48 sati dobijam poziv da se desila pucnjava u školi. Uspaničeno, ne znam kako uopšte vozim, tresem se onako nekontrolisano Pančevačkim putem i ispred mene stoji patrola. I ja se parkiram i počnem da trubim. I pokazujem policajcu da dođe do mene, jer ja ne mogu da ustanem”, priseća se Nina Kobiljski kobnog dana.
Tada je u panici rekla policajcu da proveri da li se desila pucnjava u školi, a u međuvremenu je saznala i da je čuvar Dragan Vlahović pogođen, policajac joj potvrđuje “da je došlo do pucnjave, da je ranjen čuvar ali da su sva deca dobro”. Sa tim rečima se vraća za Beograd.
“Dolazim do naše zgrade, ostavljam kola i video me je komšija, verovatno je već znao, sad kad gledam iz ove perspektive znao je šta se desilo, i kaže mi ovdvešću vas ja do škole. Tako je i bilo, neki deo do škole sam trčala. A tamo blokade, Hitna pomoć, ljudi, policija, pa čekajte, nisam se za ovo spremila…”
Zatim je u svom svedočenju navela da se sve vreme tresla. A do nje su dolazile samo nove informacije.
“Ja sam čekala ispred škole i samo sam želela da sačekam Emu da izađe na ta vrata škole kako bi je jako zagrlila, jer sam znala da će biti uplašena”, kaže ona i dodaje:
“Tada kreće agonija, zovem toliko ljudi i oni mene. Dobijam informacije da mi je dete u Tiršovoj, pa u Kliničkom centru, proveravam sve navode od ljudi koje poznajem, ali ne želim da se pomerim sa tog mesta, gde stojim ispred škole. Čekam Emu da je zagrlim jer će biti uplašena, a želim da vidi poznato lice kad izađe na ta vrata”.
Neutešna majka je potom rekla da vreme prolazi, a ona ne informacije o detetu i da se nalazi u agoniji.
“Razmišljam u sebi ona je snažna, jaka, pa šta je sve preživela pa i ovo će. Ni jednog trenutka nisam pomislila na najgore. Prošlo je tada već tri i po sata i uspaničeno zovem jednu drugaricu koja radi u MUP i molim je za pomoć, opet da mi kaže gde mi je dete i da li ima još dece u školi. Tada ona pita kolegu, sada kad vratim film znala je i ona i taj kolega, ali su onako pokušali da me zaštite… Rekla sam: “Da li je Ema Kobiljski u školi?” Oni su rekli da jeste, i tada je javila nova nada”, priseća se ona i dodaje:
“Nekako su me potom okupljeni i prijatelji namolili da idem do PU Vračar, iako ja ni tada nisam znala šta ću tamo, kada će moje dete izaći iz škole. Pozvala sam majku da stoji ispred škole i da čeka Emu kada izađe, a mene su, ne znam, nekako organizovali su ljudi prevoz pa samo otišli u stanicu”.
Kako je objasnila ona i tada nije slutila na najgore.
“Dolazim tamo i vidim Ivana Božovića, oca koji je bio ispred škole, prepoznala sam ga, iako se ne znamo i vidim čovek plače. Priđem mu i zbunjeno ga pitam zašto plače, a on me pogleda onako zbunjeno i pita:”Moja ćerka je ubijena. Pa zar nisi shvatila do sada?” od tog trenutka prestajem da čujem, da vidim, ne znam kako stojim. Prvi put ne čujem zvukove, ne osećam. Penjem se na taj drugi sprat i razumem sada izreku “Kao jagnje za klanje” tako sam ja išla. Samo čekam da mi inspektor kaže “Žao mi je” tada puštam taj krik koji mi se kupi ceo taj dan. Tada sam pala na kolena, moja majka kasnije sam čula, pala je na kolena ispred škole, a Dragan je pao na trotoar ispred apartmana u Rumuniji, pomogao mu je igrač. Nakon što im je rekla “da je Ema poginula”.
Izvor: kurir.rs
