Ja sada nisam srećan u Kanadi, ali moj dosadašnji život me je tako očeličio da je depresija kod mene vrlo kratkog daha… Ova Kanada danas, nije zemlja u koju bih ja došao – započinje svoju ispovest Goran iz Srbije, mašinac, inženjer, koji je s porodicom – suprugom i ćerkom, 2011. godine napustio Srbiju i sreću potražio u Kanadi, u Vankuveru, gde i danas živi.
“Danas, ova i ovakva Kanada jeste zemlja u koju ja ne bih želeo da dođem”, kaže Goran, prisećajući se svojih početaka i naglašavajući da kad se tamo jednom dođe one pare koje moraš da imaš da bi uopšte ušao u Kanadu zaista su ti preko potrebne, a vrlo brzo se istope.
Šta se promenilo u poslednjih desetak godina?
“Šta se promenilo ili bolje reći šta se nije promenilo… Kad smo mi došli 2011. godine tad je Kanada bila nekako živahna, energična, dolar je bio uparen s američkim, plate su bile vrlo pristojne a cene nekretnina niske, prema imigrantima su se ponašali fino… Ulice uredne, nema grafita, ljudi prijatni iako je bilo teško… Meni je bilo malo lakše jer sam imao struku koja se tražila programiranje, mašinac… pa sam počeo da radim već posle 10 dana. Supruzi je bilo teže, bila je u Srbiji nastavnica u osnovnoj školi, a ovde to ne možeš da budeš dok ne položiš neke ispite i dok se ne doškoluješ što je makar dve godine pa da dobiješ licencu. Ono malo para što smo imali, brzo se istopilo, srećom imao sam stalan posao i plus sam našao dodatni posao”, prisetio se Goran svojih početaka u obećanoj zemlji.
“Lepo nam je krenulo, supruga je našla posao u jednoj laboratoriji i kao da je nešto kliknulo ali mi to nismo ni primetili jer smo bili u euforiji, za tri godine stekli smo što u Srbiji nismo mogli ni za deset… Uspeli smo i da kupimo stan jer je u tom trenutku plata bila dobra, imali smo i nešto extra sa strane, a cene nekretnina bile su povoljne. Godine 2016. dobili smo drugu ćerkicu”, priča Srbin.
Rekao sam sam sebi – nama je super, imamo stan, auto, još jedno dete i sve je dobro. Starija ćerka je završila fakultet, našla dobar posao, osamostalila se, sama isplatila školovanje uz rad kroz praksu i ima finu vezu, momka s kojim živi…
Ali 2018. i 2019. primećujem da se nešto menja u Kanadi, u društvu i uopšte. Pre toga puno radim, ustajem rano, zanimam se mlađim detetom pa kad zaspi ja opet radim jer žena u početku nije imala posao pa je trebalo sve da se plati, računi, i tad je počelo da se oseća da nešto nije tu više kako treba.
2020. godine u Kanadi je počelo da se priča o nekakvim masovnim grobnicama koje su samo pregledane sonografom ali ne i otvorene da se vidi ko je stvarno unutra i otad je počela priča o starosedeocima…
“Čini mi se da otad beli ljudi poput mene, koji su došli u potrazi za parčetom hleba…. na nekog je krivica morala da padne a tokom godina sve više pada na te bele ljude… Kako i zašto? Pa evo recimo 2020. kad je mlaša ćerka počela da raste pa je bilo potrebno da se krene u zabavište, a posle i u školu… Kad je imala 5 godina, tad je i pošla u predškolsko, godinu dana ranije u odnosu na decu iz Srbije. Ona znači polazi u zabavište a ja volim da znam šta se dešava i pitam je ja o čemu ste danas pričali u zabavištu a ona 5 godina i ovako mi kaže: Pričali smo o nekim belim čikama koje nisu dale crnim čikama da piju vodu na česmi… Pa jel to za decu njihovog uzrasta”, pita se Goran, pa iznosi računicu:
Kirija za jednosoban stan u Vankuveru iznosi 3.000 dolara a za dvosoban 4.000 i više, a prosečna plata je u Britanskoj Kolumbiji niža za 5 odsto i iznosi 50.000 dolara bruto a kad se od tog odbije za penziju, pa porez, ako ostane 3.000 – 3.500 mesečno. Ko sad dođe u Kanadu, njegova plata je nešto između minimalne i prosečne pa kako će onda, ako ima 3.500, da plati stan od 3.000, pa gde je osiguranje auta, pa računi…
“Kad je reč o nekretninama, ono što je 2005. koštalo 100.000, sad u 2023. košta 1,2 miliona a plata nije porasla toliko već možda dva-tri puta”, kaže Goran i pita se:
“Da li ova zemlja vredi tih para koje mogu da stvorim da bih u njoj živeo? Definitivno moram da kažem ne! Kanada zahteva izuzetno mnogo truda i rada ali i potiskivanja identiteta kako bi se prilagodio novom modelu ponašanja i razmišljanja jer danas moraš, kad se predstavljaš u Kanadi, da kažeš dal si muško ili žensko i kako želiš da te oslovljavaju – on ili ona, takav je zakon donet”, kaže on.
Ljudi ovde često padaju u depresiju pa je broj mladih depresivnih od samo 16-17 godna drastično porastao, a to su tek deca.
Prosečna cena za stan u Vankuveru je 800.000 dolara a za kuću od 1,8 do 2,5 miliona. Kako neko mlad ko sad dođe a ima prosečnu platu, i ne može da pokrije ni ratu, ni kiriju, i kako će on da stavi na stranu 100.000 dolara min imalnog depozita da uopšte dođe u priliku da otplaćuje 700.000 dolara kredita s kamatom od 6 odsto, pa to je mesečna rata od 5.000 ili 6.000 dolara?!
“A gde je internet, pa komunalije, pa održavanje zgrade, pa osiguranje, pa rata za auto”, pita se Goran koji se srećom odavno skućio, kupio sebi i porodici stan u Vankuveru, jer su vremena bila drugačija.
Sistem je napravljen tako da na svakih 5 godina obnavljaš hipoteku i oni ti tu utrpaju i ratu za auto ili neki drugi dug kao na primer na kartici samo da te zadrže da plaćaš do poslednjeg radnog dana, čak i posle toga, pa su i te rate mnogo porasle.
“Ako si dosad plaćao ratu od 2.000 dolara, tvoja nova rata biće za oko 700 ili 1.000 dolara veća za taj isti stan koji već otplaćješ godinama pod uslovom da ti ne nakače još neki dug da otplaćuješ”, kaže on, i zaključuje:
“Koliko treba da budeš hrabar ili lud da se u to upustiš? Ja ne žalim što smo mi došli, ali mi smo došli u neko drugo vreme kad su cene nekretnina bile male a plata pristojna… Razmišljam o ćerkama, posebno mlađoj, kad bude punoletna i tražila posao koliko će u Kanadi naći prostora za sebe, u Kanadi u kojoj se struktura stanovništva primetno promenila, a forsiraju se i nameću zakoni i obrasci ponašanja kojih nekad nije bilo. Samo prošle godine u Kanadu je došlo milion novih ljudi”, poručuje Goran za kraj ispovesti.
Izvor: kurir.rs
