Već sedam godina i osam meseci slučaj eksplozije u “Namenskoj Milan Blagojević” iz Lučana ostaje bez epiloga. Tokom tog perioda, porodica Milivojević pretrpela je medijski pritisak, stalna odlaganja ročišta, nerazumevanje od strane kolega, sugrađana, pa čak i porodice. Milovan Milivojević, otac nastradalog Milomira Milivojevića, izjavio je za N1 da se, nakon još jednog odlaganja ročišta, oseća poniženo jer ne može da dokaže ono što je svojim očima video – “nešto što se desilo na sto metara od mog radnog mesta, gde mi je dete izgorelo, nešto što svi znamo, što su dokazi, što su svedoci posvedočili”.
„Osećam se kao da sam čovek niže vrednosti. Osećam se pogaženo, poniženo, tužno i nesrećno, zahvaljujući ovom našem pravosuđu, ovoj našoj državi, gde za običnog smrtnika, za običnog građanina nema pravde“, kaže Milivojević. Na pitanje šta ga najviše boli, odgovara da je to što mu je mesto u kojem je proveo život okrenulo leđa: „Bukvalno svi su mi okrenuli leđa, što su svi bili protiv mene“.
„Boli me nepravda, boli me zato što su ljudi lažno svedočili, što je pokojni direktor doveo pred sud celu fabriku da njemu aplaudiraju, a da mene, moju porodicu, mog pokojnog sina, da nas pljuju“, navodi Milivojević, vidno potresen.
Ipak, ističe da njegova borba neće stati: „To sam se zakleo i pred onim mrtvim sinom i pred gospodom Bogom“.
Dok u svojim Lučanima nije imao podršku, na Apelacionom sudu u Kragujevcu su ga dva puta sačekali ljudi koji su ga podržali.
„Znači da ima ljudi, da još ima u ovoj Srbiji dobrih, poštenih i časnih ljudi. Nažalost, u Lučanima toga nema, to nisam doživeo. Doživeo sam samo to da budem neko na koga će upirati prstom, kako sam ja taj koji će da zatvori fabriku, koji će da ostavi njihovu decu bez hleba, a svoje dete sam sahranio. Ko je još taj ko će jednu vojnu, državnu fabriku zatvoriti? To još niko nije uspeo da uradi, pa neću ni ja, ja to nemam ni nameru. U toj istoj fabrici je moj otac dočekao penziju, u toj istoj fabrici se nadam da ću i ja dočekati penziju, da je bilo sreće i moj pokojni sin“, kaže.
Ljudi koji su se okrenuli protiv njega, dodaje, „su se pretvorili u interes, gledaju samo sebe, svoju porodicu, ne zamišljaju da je to sve moglo njih da snađe, da njih zadesi, da neko njima strada“.
„To su ljudi koji su izgubili obraz. To su ljudi koji nemaju empatije. To su ljudi koji razmišljaju samo o sebi, o svojoj deci, o svojoj porodici. Jednostavno, pretvorili smo se ne u ljude, već u zveri“, ističe.
Milivojević smatra da je najveća prepreka u ovom procesu državni sistem.
„Znači država, ovo je državna fabrika. Znači gde se proizvodi barut, gde se ogroman novac uzima, gde su radnici potrošna roba, gde radnici mogu da stradaju, da ginu. Nikad niko nije odgovarao. Dvadeset jedan život je u Lučanima izgubljen. Znači, tu je sprega države, korupcije, državnih organa, ministara, odbrane, do vrha, znači, do vrha vlasti. To je najveći problem, da se nikad niko ne može osuditi. Možete imati dokaze, mi smo sve iscrpeli dokaze, bukvalno sve. I urađeno je četvrto veštačenje, sve, sve, sve. Evo sada je otvoren ponovo pretres u sudu u Kragujevcu. Ne znam kakav pretres, ne znam šta više hoće“, revoltiran je.
Smatra da je neko iz vrha države naložio da se njegov slučaj prolongira kako bi proces trajao unedogled, sve dok on ne odustane i ne dočeka pravdu. Ipak, iako ne vidi kraj, odlučan je da neće odustati.
Ukazuje i na pokušaje da se radnici proglase krivima.
„Sprega države i korupcije u državi sprečava da se utvrdi istina i pravda, ne samo na ovom mom slučaju, nego na svim ostalim slučajevima u namenskoj industriji“, naglašava.
Čak i kada bi svi osumnjičeni bili osuđeni na doživotne kazne, kaže da mu to ne bi donelo ništa jer „ja dete da vratim ne mogu“.
„Ja sina da vratim ne mogu. Da mogu da vratim sina, ja bih svoj život dao. Ali to nam sve govori u kakvoj državi živimo, u kakvom sistemu živimo, kako nam je pravosuđe, kakve su nam institucije, kakvo nam je zdravstvo, prosveta. To mi svi vidimo, svi znamo“, kaže.
Najvažnije mu je da dokaže istinu i pravdu.
„Da dokažem da ono moje dete, da on, moj sin, nije ubio sam sebe. Da nije ubio njega i kolegu. Što oni hoće uporno da dokažu. Da je pokojni direktor na zboru radnika rekao kako je moj sin šutnuo bure. Pa mogao je da ga šutne, da je barut bio stabilan, da je sve bilo kako treba. Pa, ta burad su se prevrtala po putu, kotrljala, nikad se nije desilo. Međutim, tu je bilo mnogo propusta. To je mnogo veća količina baruta bila. U magacinu, umesto 40 kilograma, bilo je 2.500 kilograma. Znači, PP sistem nije radio, hidrant ispred objekta nije radio. Prevozili su barut na elektrokolicima, ne na elektrovozilu. Znači, radnici nisu imali nikakva zaštitna odela, imali su radna odela. Moj sin je izgoreo u majici od 300 dinara“, objašnjava.
Dodaje da na odlaganje ročišta utiče i trenutna situacija u državi, jer „nemaju mirnu luku da donesu odluku da oslobode ovu dvojicu“.
„Nisu samo oni krivi, da se razumemo. To je lanac odgovornosti“, kaže i dodaje da je sledeće ročište zakazano za 15. april, ali ne veruje da će ni tada biti završeno.
Ističe da su se obratili i Evropskom sudu pravde, koji im je poručio da dostave dokumentaciju, ali to mogu učiniti tek nakon završetka postupka u Srbiji.
Pored borbe za istinu i pravdu, njegov cilj je da pomogne drugima.
„I verovatno sam pomogao mnogima. Evo, sedam godina i osam meseci, nijedna se nesreća, hvala Gospodu Bogu, u Milanu Blagojeviću do sada nije desila. Hvala Bogu, neka bude moj sin poslednja žrtva“, zaključuje Milivojević.
Izvor: n1info.rs
