Doktorka Mila Paunić, epidemiološkinja sa 33 godine iskustva u Zavodu za zdravstvenu zaštitu studenata u Beogradu, podnela je ostavku dva meseca pre penzionisanja. Ona je navela da je izostanak podrške studentima u njihovim zahtevima za poštovanje zakona bio “poslednja kap” koja je dovela do ove odluke.
Dr Paunić je istakla neslaganje sa odlukama novog direktora ustanove, posebno u vezi sa zaustavljanjem inicijative zaposlenih da podrže studente. Ona je izrazila zabrinutost zbog stresa i pritisaka kojima su studenti izloženi tokom svojih protesta.
Danas joj je bio poslednji dan otkaznog roka, a studenti, građani, neke kolege i pacijenti su joj priredili nezaboravan ispraćaj pun emocija.
“Nisam ni sanjala da ću doživeti ovako nešto. Danas mi je poslednji dan otkaznog roka. Došla sam na posao da vratim pečate, potpišem šta je neophodno i pozdravim se sa kolegama, ustanovom i pacijentima”, kaže za Nova.rs dr Mila Paunić.
Sa knedlom u grlu govori koliko je emotivan rastanak sa poslom koji je obavljala skoro četiri decenije, a osećanja su se drastično pojačala kada je videla masu ljudi ispred Poliklinike.
“Bilo ih je mnogo. Na ulici, ispred zgrade Poliklinike skupili su se studenti, naši pacijenti, mnoge od njih sam prepoznala i lečila. Došle su kolege sa Medicinskog fakulteta, iz drugih ustanova, iz nevladinog sektora, građani koji su samo želeli da pruže podršku, ali ono što me je najviše dirnulo i obradovalo je izlazak čak 16 mojih kolega, koji su se drznuli i pružili podršku tokom 15 minuta ćutanja, uprkos pritiscima kakve znam da imaju od strane direktora. Bilo je svečano i prelepo”, kaže doktorka Paunić.
Zajedno su, u tišini, stajali 15 minuta kako bi odali počast stradalima u Novom Sadu.
“Iako je povod za tišinu tužan, ipak smo na taj način i mi ovde pokazali da postoji glas razuma i da mora da se čuje. Da se nešto mora uraditi kako u društvu, tako i u Poliklinici, gde su ljudi preplašeni. Nešto mora da se menja. Direktor je zaplašio kolege, pa većina njih nije smela da izađe, ali eto jedan deo ipak jeste. Nismo bili bučni. Okupljeni su kratko zviždali i nakon toga smo na suncu, stajali u tišini, koja je bila neverovatna”.
Ovo je znak da se budimo, kaže ona, i da Studentska poliklinika ne sme da ćuti.
“Svi se bude, a mi, koji lečimo studente i treba da smo sa njima u prvim redovima, spavamo. Sve što se proteklih nedelja dešava je upozorenje da moramo da se menjamo, da ispravimo sistem da bi ljudi i u ovoj ustanovi mogli da rade opušteno, bez pritisaka, da se posvete studentima kako treba i da imaju pravo na svoje mišljenje”.
Nisu im dali da budu sa studentima, da ih leče.
“Kad smo rekli da želimo da idemo tamo gde su studenti, da budemo sa njima blizu fakulteta, da dežuramo, da imamo svuda svoje ekipe, jer i oni se prehlade, neki su anksiozni, drugi pod stresom. Potrebna im je pomoć lekara, a to smo mi i to bi bilo normalno i prirodno, da im kao njihovi doktori koje poznaju, budemo podrška. Međutim, iz uprave smo dobili odgovor da po pravilniku ne pružamo tu vrstu usluga, što je čista formalnost. Takve stvari se organizuju sponatno u skladu sa situacijom, samo kad se ima volje”, objašnjava dr Paunić.
Posle 37 godina rada, ističe, sad je stvarno kraj.
Izvor: nova.rs
